Књига о Јову 29
1 Још настави Јов беседу своју и рече:
Hiob toaa so sɛ,
2 О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
“Mafe abosome a atwam no, nna a Onyankopɔn hwɛɛ me soɔ no,
3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
ɛberɛ a ne kanea hyerɛn mʼatifi na mede ne kanea menantee esum mu no!
4 Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
Ao, ɛnna a mesii soɔ no, ɛberɛ a Onyankopɔn adamfofa a emu yɛ den hyiraa me fie,
5 Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
ɛberɛ a na Otumfoɔ da so ka me ho na me mma atwa me ho ahyia,
6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
ɛberɛ a na nufosuo mu sradeɛ afɔ mʼakwan na abotan hwiee ngo sɛ nsuo maa me.
7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
“Ɛberɛ a na mekɔ kuropɔn ɛpono ano mekɔtena mʼadwa so wɔ ɔmanfoɔ adwaberem,
8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
mmeranteɛ hunu me a, wɔgyina nkyɛn na mpanimfoɔ sɔre gyina hɔ;
9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
atitire gyae kasa na wɔde wɔn nsa kata wɔn ano;
10 Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
mmapɔmma tɛm dinn, na wɔn tɛkrɛma ka wɔn dodom.
11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
Wɔn a wɔte me nka nyinaa ka me ho asɛmpa, na wɔn a wɔhunu me nyinaa kamfo me,
12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
ɛfiri sɛ, meboaa ahiafoɔ a wɔsu pɛɛ mmoa, ne nwisiaa a wɔnni aboafoɔ.
13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
Onipa a na ɔrewuo no hyiraa me; na memaa akunafoɔ ani gyee wɔn akoma mu.
14 У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
Mede tenenee firaa sɛ mʼaduradeɛ; atɛntenenee yɛɛ me nkatasoɔ ne mʼabotire.
15 Око бејах слепом и нога хромом.
Meyɛɛ aniwa maa anifirafoɔ, ne ɛnan maa abubuafoɔ.
16 Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
Meyɛɛ ahiafoɔ agya; na mekaa ahɔhoɔ asɛm maa wɔn.
17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
Mebubuu amumuyɛfoɔ se na mehwim wɔn a wɔdi wɔn nya no firii wɔn anom.
18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
“Medwenee sɛ, ‘Mɛwu wɔ mʼankasa me fie mu, na me nna adɔɔso sɛ anwea.
19 Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
Me nhini bɛduru nsuo ano, na obosuo agugu me mman so anadwo mu nyinaa.
20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
Mʼanimuonyam bɛkɔ so ayɛ frɔmm wɔ me so, na mʼahoɔden ayɛ foforɔ.’
21 Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
“Nnipa hwehwɛɛ sɛ wɔtie me, wɔyɛɛ dinn, twɛnee mʼafotuo.
22 После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
Sɛ mekasa wie a wɔnnkasa bio, ɛfiri sɛ me nsɛm tɔɔ wɔn asom yie.
23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
Wɔtwɛnee me sɛdeɛ wɔtwɛne osutɔ, na wɔmenee me nsɛm sɛ osutɔ berɛ nsuo.
24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
Wɔn abasa mu buiɛ no, mesere kyerɛɛ wɔn; mʼanimteɛ som bo ma wɔn.
25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
Mebɔɔ ɛkwan maa wɔn na metenaa ase sɛ wɔn ɔhene; metenaa ase sɛ ɔhene a ɔwɔ nʼakodɔm mu; meyɛɛ sɛ obi a ɔkyekyere agyaadwotwafoɔ werɛ.
