Књига о Јову 29
1 Још настави Јов беседу своју и рече:
Poleg tega je Job nadaljeval svojo prispodobo in rekel:
2 О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
»Oh, da bi bil kakor v preteklih mesecih, kakor v dneh, ko me je Bog varoval,
3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
ko je njegova sveča svetila nad mojo glavo in ko sem z njegovo svetlobo hodil skozi temo,
4 Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
kakor sem bil v dneh svoje mladosti, ko je bila Božja skrivnost na mojem šotoru,
5 Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
ko je bil Vsemogočni še z menoj, ko so bili moji otroci okoli mene,
6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
ko sem svoje korake umival z maslom in mi je skala izlivala reke olja,
7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
ko sem šel ven k velikim vratom skozi mesto, ko sem svoj sedež pripravil na ulici!
8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
Mladeniči so me videli in se skrili in ostareli so se vzdignili in stali.
9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
Princi so zadržali govorjenje in na svoja usta položili svojo roko.
10 Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
Plemiči so molčali in njihov jezik se je prilepil na nebo njihovih ust.
11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
Ko me je uho zaslišalo, potem me je blagoslovilo in ko me je oko zagledalo, mi je dalo pričevanje,
12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
ker sem osvobodil reveža, ki je jokal in osirotelega in tistega, ki ni imel nikogar, da mu pomaga.
13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
Blagoslov tistega, ki je bil pripravljen, da umre, je prišel nadme. Vdovinemu srcu sem storil, da prepeva od radosti.
14 У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
Nadel sem si pravičnost in ta me je oblekla. Moja sodba je bila kakor svečano oblačilo in diadem.
15 Око бејах слепом и нога хромом.
Bil sem oči slepemu in stopala hromemu.
16 Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
Bil sem oče revnemu in zadevo, ki je nisem poznal, sem preiskal.
17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
Zlomil sem čeljusti zlobnemu in izpulil plen iz njegovih zob.
18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
Potem sem rekel: ›Umrl bom v svojem gnezdu in svoje dneve bom pomnožil kakor pesek.‹
19 Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
Moja korenina je bila razprostrta pri vodah in rosa je vso noč ležala na moji mladiki.
20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
Moja slava je bila sveža v meni in moj lok je bil obnovljen v moji roki.
21 Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
Možje so mi prisluhnili, čakali in molčali ob mojem nasvetu.
22 После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
Po mojih besedah niso ponovno spregovorili in moj govor je rosil nanje.
23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
Name so čakali kakor na dež in svoja usta so široko odprli kakor za pozni dež.
24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
Če sem se jim smejal, temu niso verjeli. Svetlobe mojega obličja niso zavrgli.
25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
Izbral sem njihovo pot in sedel [kot] vodja in prebival kakor kralj v vojski, kakor nekdo, ki tolaži žalovalce.
