Књига о Јову 29
1 Још настави Јов беседу своју и рече:
| וַיֹּסֶף אִיּוֹב שְׂאֵת מְשָׁלוֹ וַיֹּאמַֽר׃ |
2 О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
| מִֽי־יִתְּנֵנִי כְיַרְחֵי־קֶדֶם כִּימֵי אֱלוֹהַּ יִשְׁמְרֵֽנִי׃ |
3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
| בְּהִלּוֹ נֵרוֹ עֲלֵי רֹאשִׁי לְאוֹרוֹ אֵלֶךְ חֹֽשֶׁךְ׃ |
4 Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
| כַּאֲשֶׁר הָיִיתִי בִּימֵי חׇרְפִּי בְּסוֹד אֱלוֹהַּ עֲלֵי אׇהֳלִֽי׃ |
5 Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
| בְּעוֹד שַׁדַּי עִמָּדִי סְבִיבוֹתַי נְעָרָֽי׃ |
6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
| בִּרְחֹץ הֲלִיכַי בְּחֵמָה וְצוּר יָצוּק עִמָּדִי פַּלְגֵי־שָֽׁמֶן׃ |
7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
| בְּצֵאתִי שַׁעַר עֲלֵי־קָרֶת בָּרְחוֹב אָכִין מוֹשָׁבִֽי׃ |
8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
| רָאוּנִי נְעָרִים וְנֶחְבָּאוּ וִישִׁישִׁים קָמוּ עָמָֽדוּ׃ |
9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
| שָׂרִים עָצְרוּ בְמִלִּים וְכַף יָשִׂימוּ לְפִיהֶֽם׃ |
10 Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
| קוֹל־נְגִידִים נֶחְבָּאוּ וּלְשׁוֹנָם לְחִכָּם דָּבֵֽקָה׃ |
11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
| כִּי אֹזֶן שָׁמְעָה וַֽתְּאַשְּׁרֵנִי וְעַיִן רָאֲתָה וַתְּעִידֵֽנִי׃ |
12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
| כִּֽי־אֲמַלֵּט עָנִי מְשַׁוֵּעַ וְיָתוֹם וְֽלֹא־עֹזֵר לֽוֹ׃ |
13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
| בִּרְכַּת אֹבֵד עָלַי תָּבֹא וְלֵב אַלְמָנָה אַרְנִֽן׃ |
14 У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
| צֶדֶק לָבַשְׁתִּי וַיִּלְבָּשֵׁנִי כִּמְעִיל וְצָנִיף מִשְׁפָּטִֽי׃ |
15 Око бејах слепом и нога хромом.
| עֵינַיִם הָיִיתִי לַעִוֵּר וְרַגְלַיִם לַפִּסֵּחַ אָֽנִי׃ |
16 Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
| אָב אָנֹכִֽי לָאֶבְיוֹנִים וְרִב לֹא־יָדַעְתִּי אֶחְקְרֵֽהוּ׃ |
17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
| וָאֲשַׁבְּרָה מְתַלְּעוֹת עַוָּל וּמִשִּׁנָּיו אַשְׁלִיךְ טָֽרֶף׃ |
18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
| וָאֹמַר עִם־קִנִּי אֶגְוָע וְכַחוֹל אַרְבֶּה יָמִֽים׃ |
19 Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
| שׇׁרְשִׁי פָתוּחַ אֱלֵי־מָיִם וְטַל יָלִין בִּקְצִירִֽי׃ |
20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
| כְּבוֹדִי חָדָשׁ עִמָּדִי וְקַשְׁתִּי בְּיָדִי תַחֲלִֽיף׃ |
21 Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
| לִֽי־שָׁמְעוּ וְיִחֵלּוּ וְיִדְּמוּ לְמוֹ עֲצָתִֽי׃ |
22 После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
| אַחֲרֵי דְבָרִי לֹא יִשְׁנוּ וְעָלֵימוֹ תִּטֹּף מִלָּתִֽי׃ |
23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
| וְיִחֲלוּ כַמָּטָר לִי וּפִיהֶם פָּעֲרוּ לְמַלְקֽוֹשׁ׃ |
24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
| אֶשְׂחַק אֲלֵהֶם לֹא יַאֲמִינוּ וְאוֹר פָּנַי לֹא יַפִּילֽוּן׃ |
25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
| אֶבְחַר דַּרְכָּם וְאֵשֵׁב רֹאשׁ וְאֶשְׁכּוֹן כְּמֶלֶךְ בַּגְּדוּד כַּאֲשֶׁר אֲבֵלִים יְנַחֵֽם׃ |
