Књига о Јову 29
1 Још настави Јов беседу своју и рече:
Job, poursuivant l’exposé de son thème, dit:
2 О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
Ah! Que ne suis-je tel que j’étais aux temps passés, aux jours où Dieu me protégeait;
3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
où son flambeau brillait sur ma tête, et où sa lumière me guidait dans les ténèbres;
4 Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
tel que j’étais aux jours de mon automne, alors que l’amitié de Dieu s’étendait sur ma demeure;
5 Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
que le Tout-Puissant était encore avec moi et que j’étais entouré de mes jeunes gens;
6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
quand je baignais mes pieds dans la crème, et que le rocher ruisselait pour moi de flots d’huile!
7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
Quand je me dirigeais vers la Porte, au seuil de la cité, et fixais mon siège sur la place publique,
8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
les jeunes, en me voyant, se cachaient; les vieillards se levaient et se tenaient debout.
9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
Les grands retenaient leurs paroles et posaient la main sur la bouche.
10 Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
La voix des seigneurs expirait sur leurs lèvres, et leur langue se collait à leur palais;
11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
car l’oreille qui m’entendait me proclamait heureux, et l’œil qui me voyait rendait témoignage pour moi.
12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
C’Est que je sauvais le pauvre, criant au secours, et l’orphelin sans soutien.
13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
La bénédiction du désespéré allait à moi, et je mettais de la joie au cœur de la veuve.
14 У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
Je me revêtais d’équité comme d’une parure, mon esprit de justice était mon manteau et mon turban.
15 Око бејах слепом и нога хромом.
J’Étais les yeux de l’aveugle, j’étais les pieds du boiteux.
16 Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
J’Étais un père pour les malheureux; la cause de l’inconnu, je l’étudiais à fond.
17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
Je brisais la mâchoire du malfaiteur, et j’arrachais la proie d’entre ses dents.
18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
Et je disais: "Je finirai avec mon nid; comme le phénix je vivrai de longs jours.
19 Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
Ma racine sera en contact avec l’eau, la rosée se posera, la nuit, sur mon branchage.
20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
Ma gloire se renouvellera sans cesse, et mon arc se rajeunira dans ma main."
21 Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
Ils m’écoutaient, pleins d’attente; ils faisaient silence pour entendre mon avis.
22 После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
Quand j’avais fini de parler, ils ne répliquaient pas, et mes discours s’épandaient sur eux.
23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
Ils m’attendaient comme la pluie; ils ouvraient la bouche comme pour l’ondée printanière.
24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
Je leur souriais et ils n’osaient y croire; jamais ils n’éteignaient le rayonnement de ma face.
25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
Volontiers j’allais vers eux, m’asseyant à leur tête, et j’étais comme un roi dans son armée, comme quelqu’un: qui console des affligés.
