Књига о Јову 29
1 Још настави Јов беседу своју и рече:
Et Job reprit son discours sentencieux et dit:
2 О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
Oh! que ne suis-je comme aux mois d’autrefois, comme aux jours où Dieu me gardait;
3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
Quand sa clarté luisait sur ma tête, et que dans les ténèbres je marchais à sa lumière;
4 Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
Comme j’étais aux jours de mon automne, quand le conseil secret de Dieu présidait sur ma tente;
5 Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
Quand le Tout-puissant était encore avec moi, [et] que mes jeunes gens m’entouraient;
6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
Quand je lavais mes pas dans le caillé, et que le rocher versait auprès de moi des ruisseaux d’huile! –
7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
Quand je sortais [pour aller] à la porte par la ville, quand je préparais mon siège sur la place:
8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
Les jeunes gens me voyaient et se cachaient, et les vieillards se levaient [et] se tenaient debout;
9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
Les princes s’abstenaient de parler et mettaient la main sur leur bouche,
10 Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
La voix des nobles s’éteignait, et leur langue se collait à leur palais.
11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
Quand l’oreille m’entendait, elle m’appelait bienheureux; quand l’œil me voyait, il me rendait témoignage;
12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
Car je délivrais le malheureux qui implorait du secours, et l’orphelin qui était sans aide.
13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
La bénédiction de celui qui périssait venait sur moi, et je faisais chanter de joie le cœur de la veuve.
14 У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
Je me vêtais de la justice, et elle me revêtait; ma droiture m’était comme un manteau et un turban.
15 Око бејах слепом и нога хромом.
J’étais, moi, les yeux de l’aveugle et les pieds du boiteux;
16 Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
J’étais un père pour les pauvres, et j’examinais la cause de celui qui m’était inconnu;
17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
Et je brisais la mâchoire de l’inique, et d’entre ses dents j’arrachais la proie.
18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
Et je disais: J’expirerai dans mon nid, et mes jours seront nombreux comme le sable;
19 Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
Ma racine sera ouverte aux eaux, et la rosée séjournera sur ma branche;
20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
Ma gloire [restera] toujours nouvelle avec moi, et mon arc rajeunira dans ma main.
21 Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
On m’écoutait et on attendait, et on se taisait pour [avoir] mon conseil;
22 После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
Après que j’avais parlé on ne répliquait pas, et mon discours distillait sur eux;
23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
Et on m’attendait comme la pluie, et on ouvrait la bouche [comme] pour la pluie de la dernière saison.
24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
Si je leur souriais, ils ne le croyaient pas, et ils ne troublaient pas la sérénité de ma face.
25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
Je choisissais pour eux le chemin et je m’asseyais à leur tête, et je demeurais comme un roi au milieu d’une troupe, comme quelqu’un qui console les affligés.
