Књига о Јову 24
1 Зашто Свемогућем нису сакривена времена? И који Га знају, не виде дана Његових?
Kvi hev’kje Allvald tider set? Kvi ser hans vener ei hans dagar?
2 Међе помичу безбожни, отимају стадо и пасу;
Dei fører deildesteinar burt, stel fe og sender det på beite,
3 Магарца сиротама одгоне; у залогу узимају вола удовици;
tek asnet frå den faderlause; tek kui enkja eig i pant.
4 Сиромахе одбијају с пута; убоги у земљи крију се сви.
Driv fatigfolk frå vegen burt; alt landsens småfolk kryp i skjol;
5 Гле, као дивљи магарци у пустињи излазе на посао свој устајући рано на плен; пустиња је храна њима и деци њиховој.;
Lik ville asen fer dei ut til øydemarki med sitt stræv; og veidefang på ville heid er maten borni deira fær.
6 Жању њиву и беру виноград који није њихов;
Dei haustar mark ved nattetid, og gudlaus manns vinhage plundrar.
7 Гола нагоне да ноћује без хаљине, који се немају чим покрити по зими,
Um natti nakne, utan klæde, dei hev for kulden inkje dekkje.
8 Окисли од пљуска у гори, немајући заклона, привијају се к стени.
Dei våte vert av regn på fjell, held seg i bergufs utan livd,
9 Грабе сироче од дојке и са сиромаха скидају залог.
Ein farlaus lyt frå moderbarm ein armings klæde gjeng i pant.
10 Голог остављају да иде без хаљине, и оне који носе снопове да гладују.
Dei nakne gjeng og klædelause, i hunger dei på kornband dreg.
11 Који међу њиховим зидовима уље цеде и грожђе у кацама газе, подносе жеђ.
Dei kreistar olje innum murar, dei persar vin og tyrster lel.
12 Људи у граду уздишу, и душе побијених вичу, а Бог не укида то.
Frå byen høyrest styn av menner, og gjenomstungne skrik um hjelp, men Gud ser ei slik meningsløysa.
13 Они се противе светлости, не знају за путеве њене и не стају на стазама њеним.
Det finst og fiendar åt ljoset; dei kjenner ikkje ljossens vegar og held seg ei på ljossens stigar.
14 Зором устајући крвник убија сиромаха и убогог; а ноћу је као лупеж.
Ved dagsprett mordaren stend upp, slær arm og fatig mann i hel, um natti er han so som tjuven.
15 И око курварово пази на сумрак говорећи: Да ме око не види. И сакрива лице.
Horkaren spæjar etter skyming; han tenkjer: «Inkje auga ser meg.» Sitt andlit gøymer han med maska.
16 Прокопавају по мраку куће, које обдан себи забележе; не знају за светлост.
I myrkret bryt dei inn i hus, dei som ved dag seg inne stengjer dei seg inne; av ljoset vil dei ikkje vita.
17 Јер је зора њима свима сен смртни; ако их ко позна, страх их је сена смртног.
Myrk natt er morgon for deim alle; for natteskræmslorne dei kjenner.
18 Брзи су као поврх воде, проклет је део њихов на земљи; неће видети пута виноградског.
Snøgt fer han yver vatnet burt, bannstøytt vert jordi hans i landet; til vinberg gjeng han ikkje meir.
Som snøvatn kverv for turk og hite, so gløyper helheim deim som synda. (Sheol h7585)
20 Заборавља их утроба материна, слатки су црвима, не спомињу се више; као дрво скршиће се неправедник.
Av moderlivet gløymd han er, og makkar mettar seg på honom; det ingen er som minnest han; so brotsverk brest liksom eit tre.
21 Здружује с њим нероткињу која не рађа, и удовици не чини добра.
Han plundra ho som ikkje fødde, som ufør var til barne-eign; mot enkja gjorde han’kje vel.
22 Граби јаке својом силом; остане ли који, не узда се у живот свој.
Men han styd valdsmann med si kraft, og dei fær atter standa upp som hadde mist all von um livet.
23 Да му Бог да у шта ће се поуздати; али очи Његове пазе на њихове путе.
Han styd deim so dei liver trygt, hans augo vaktar deira vegar.
24 Узвисе се за мало, па их нема; падају и гину као сви други, и као врх од класа одсецају се.
Høgt stig dei, brått - dei er’kje meir - dei sig og døyr som alle andre, vert skorne av som aks på strå.
25 Није ли тако? Ко ће ме утерати у лаж и обратити у ништа речи моје?
Er det’kje so? Kven legg imot? Kven gjer no mine ord um inkje?»
