Књига о Јову 17
1 Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
Мій дух залама́всь, мої дні погаса́ють, — зоста́лись мені самі гроби!
2 Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
Дійсно, насмі́шки зо мною, й моє око в розгі́рченні їхнім ночує.
3 Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
Поклади, дай заста́ву за мене Ти Сам, — хто ж то той, що умову зо мною заб'є по рука́х?
4 Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
Бо від розуміння закрив Ти їх серце тому не звели́чуєш їх.
5 Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.
Він призна́чує ближніх на по́діл, а очі синів його те́мніють,
6 Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
Він поставив мене за прислі́в'я в наро́дів, і став я таким, на якого плюють.
7 Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.
З безтала́ння поте́мніло око моє, а всі члени мої — як та тінь...
8 Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.
Праведники остовпі́ють на це, і невинний встає на безбожного.
9 Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.
І праведний буде держа́тись дороги своєї, а хто чистору́кий — побі́льшиться в силі.
10 А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
Але всі ви пове́рнетеся, — і прихо́дьте, та я не зиахо́джу між вами розумного.
11 Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
Мої дні проминули, порвалися ду́ми мої, мого серця маєток, —
12 Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.
вони мені ніч оберта́ють на день, набли́жують світло при те́мряві!
Якщо сподіва́юсь, то тільки шео́лу, як дому свого, в темноті постелю́ своє ло́же. (Sheol h7585)
14 Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.
До гро́бу я кличу: „О батьку ти мій!“До черви́: „Моя мамо та се́стро моя!“
15 И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?
Де ж тоді та наді́я моя? А надія моя, — хто побачить її?
