Књига о Јову 17
1 Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
Тлею духом носимь, прошу же гроба и не улучаю.
2 Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
Молю болезнуя, и что сотворю? Украдоша же ми имение чуждии.
3 Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
Кто есть сей? Рукою моею связан да будет.
4 Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
Яко сердце их сокрыл еси от мудрости, сего ради да не вознесеши их.
5 Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.
Части возвестит злобы: очи же на сынех истаяста.
6 Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
Положил же мя еси в притчу во языцех, смех же бых им.
7 Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.
Ослепоста бо от гнева очи мои, повоеван бых вельми от всех:
8 Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.
чудо объя истинных о сем, праведник же на беззаконника да востанет:
9 Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.
да содержит же верный путь свой, чистый же рукама да приимет дерзость.
10 А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
Но обаче вси належите и приидите, не бо обретаю в вас истины.
11 Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
Дние мои преидоша в течении, расторгошася же удове сердца моего.
12 Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.
Нощь в день преложих: свет близ от лица тмы.
Аще бо стерплю, ад ми есть дом, в сумраце же постлася ми постеля. (Sheol h7585)
14 Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.
Смерть назвах отца моего быти, матерь же и сестру ми гной.
15 И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?
Где убо еще есть ми надежда, или благая моя узрю?
