Књига о Јову 17
1 Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
Spiritus meus attenuabitur, dies mei breviabuntur, et solum mihi superest sepulchrum.
2 Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
Non peccavi, et in amaritudinibus moratur oculus meus.
3 Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
Libera me Dominue, et pone me iuxta te, et cuiusvis manus pugnet contra me.
4 Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
Cor eorum longe fecisti a disciplina, propterea non exaltabuntur.
5 Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.
Prædam pollicetur sociis, et oculi filiorum eius deficient.
6 Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
Posuit me quasi in proverbium vulgi, et exemplum sum coram eis.
7 Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.
Caligavit ab indignatione oculus meus, et membra mea quasi in nihilum redacta sunt.
8 Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.
Stupebunt iusti super hoc, et innocens contra hypocritam suscitabitur.
9 Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.
Et tenebit iustus viam suam, et mundis manibus addet fortitudinem.
10 А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
Igitur omnes vos convertimini, et venite, et non inveniam in vobis ullum sapientem.
11 Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
Dies mei transierunt, cogitationes meæ dissipatæ sunt, torquentes cor meum:
12 Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.
Noctem verterunt in diem, et rursum post tenebras spero lucem.
Si sustinuero, infernus domus mea est, et in tenebris stravi lectulum meum. (Sheol h7585)
14 Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.
Putredini dixi: Pater meus es, mater mea, et soror mea, vermibus.
15 И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?
Ubi est ergo nunc præstolatio mea, et patientiam meam quis considerat?
