Књига о Јову 17
1 Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
Lelkem meghanyatlott, napjaim elfogynak, vár rám a sír.
2 Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
Még mindig csúfot űznek belőlem! Szemem az ő patvarkodásuk között virraszt.
3 Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
Kezest magadnál rendelj, kérlek, nékem; különben ki csap velem kezet?
4 Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
Minthogy az ő szívöket elzártad az értelem elől, azért nem is magasztalhatod fel őket.
5 Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.
A ki prédává juttatja barátait, annak fiainak szemei elfogyatkoznak.
6 Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
Példabeszéddé tőn engem a népek előtt, és ijesztővé lettem előttök.
7 Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.
A bosszúság miatt szemem elhomályosodik, és minden tagom olyan, mint az árnyék.
8 Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.
Elálmélkodnak ezen a becsületesek, és az ártatlan a képmutató ellen támad.
9 Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.
Ám az igaz kitart az ő útján, és a tiszta kezű ember még erősebbé lesz.
10 А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
Nosza hát, térjetek ide mindnyájan; jőjjetek, kérlek, úgy sem találok bölcset köztetek.
11 Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
Napjaim elmulának, szívemnek kincsei: terveim meghiusulának.
12 Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.
Az éjszakát nappallá változtatják, és a világosság csakhamar sötétséggé lesz.
Ha reménykedem is, a sír már az én házam, a sötétségben vetettem az én ágyamat. (Sheol h7585)
14 Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.
A sírnak mondom: Te vagy az én atyám; a férgeknek pedig: Ti vagytok az én anyám és néném.
15 И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?
Hol tehát az én reménységem, ki törődik az én reménységemmel?
