Књига о Јову 17
1 Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
Mijn geest is verdorven, mijn dagen worden uitgeblust, de graven zijn voor mij.
2 Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
Zijn niet bespotters bij mij, en overnacht niet mijn oog in hunlieder verbittering?
3 Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
Zet toch bij, stel mij een borg bij U; wie zal hij zijn? Dat in mijn hand geklapt worde.
4 Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
Want hun hart hebt Gij van kloek verstand verborgen; daarom zult Gij hen niet verhogen.
5 Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.
Die met vleiing den vrienden wat aanzegt, ook zijner kinderen ogen zullen versmachten.
6 Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
Doch Hij heeft mij tot een spreekwoord der volken gesteld; zodat ik een trommelslag ben voor ieders aangezicht.
7 Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.
Daarom is mijn oog door verdriet verdonkerd, en al mijn ledematen zijn gelijk een schaduw.
8 Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.
De oprechten zullen hierover verbaasd zijn, en de onschuldige zal zich tegen den huichelaar opmaken;
9 Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.
En de rechtvaardige zal zijn weg vasthouden, en die rein van handen is, zal in sterkte toenemen.
10 А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
Maar toch gij allen, keert weder, en komt nu; want ik vind onder u geen wijze.
11 Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
Mijn dagen zijn voorbijgegaan; uitgerukt zijn mijn gedachten, de bezittingen mijns harten.
12 Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.
Den nacht verstellen zij in den dag; het licht is nabij den ondergang vanwege de duisternis.
Zo ik wacht, het graf zal mijn huis wezen; in de duisternis zal ik mijn bed spreiden. (Sheol h7585)
14 Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.
Tot de groeve roep ik: Gij zijt mijn vader! Tot het gewormte: Mijn moeder, en mijn zuster!
15 И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?
Waar zou dan nu mijn verwachting wezen? Ja, mijn verwachting, wie zal ze aanschouwen?
