Књига о Јову 17
1 Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
Brudt er min Ånd, mine Dage slukt, og Gravene venter mig;
2 Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
visselig, Spot er min Del, og bittert er, hvad mit Øje må skue.
3 Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
Stil Sikkerhed for mig hos dig! Hvem anden giver mig Håndslag?
4 Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
Thi du lukked deres Hjerte for Indsigt, derfor vil du ikke ophøje dem;
5 Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.
den, der forråder Venner til Plyndring, hans Sønners Øjne hentæres.
6 Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
Til Mundheld har du gjort mig for Folk, jeg er blevet et Jærtegn for dem;
7 Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.
mit Øje er sløvet af Kvide, som Skygger er mine Lemmer til Hobe;
8 Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.
retsindige stivner af Rædsel ved sligt, over vanhellig harmes den skyldfri,
9 Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.
men den retfærdige holder sin Vej, en renhåndet vokser i Kraft.
10 А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
Men I, mød kun alle frem igen, en Vismand fnder jeg ikke iblandt jer!
11 Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
Mine Dage stunder mod Døden, brudt er mit Hjertes Ønsker;
12 Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.
Natten gør jeg til Dag, Lyset for mig er Mørke;
vil jeg håbe, får jeg dog Bolig i Døden, jeg reder i Mørket mit Leje, (Sheol h7585)
14 Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.
Graven kalder jeg Fader, Forrådnelsen Moder og Søster.
15 И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?
Hvor er da vel mit Håb, og hvo kan øjne min Lykke?
