Књига о Јову 16
1 А Јов одговори и рече:
Tad Ījabs atbildēja un sacīja:
2 Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
Tādas lietas nu papilnam esmu dzirdējis, jūs visi esat nelāga iepriecinātāji.
3 Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
Vai tie uzpūstie vārdi nu būs galā, vai kas tevi dzen tā atbildēt?
4 И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
Es gan tāpat runātu kā jūs, kad jūsu dvēsele būtu manā vietā, ar vārdiem es pret jums turētos un kratītu savu galvu pār jums.
5 Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
Es jūs stiprinātu ar savu muti, jūs iepriecinātu ar savām lūpām.
6 Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
Kad es runāju, tad manas sāpes nerimst, un kad es klusu ciešu, vai tad tās nostājās?
7 А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
Tiešām, nu Viņš mani nokausējis; Tu esi izklīdinājis visu manu saimi,
8 Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
Un mani darījis grumbainu, - tas ir par liecību, un mana liecība cēlās pret mani un mani apsūdzēja pašā vaigā.
9 Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
Viņa bardzība mani saplosīja un vajāja, Viņš sakož Savus zobus par mani, mans pretinieks met briesmīgas acis uz mani.
10 Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
Tie atplēš muti pret mani, un lādot tie mani sit vaigā, tie sapulcējās kopā pret mani.
11 Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
Dievs mani nodevis neliešiem un man licis nākt bezdievīgu rokā.
12 Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
Es biju mierā, bet Viņš mani sadauzījis, Viņš mani grābis pie kakla un mani satriecis un mani licis Sev par mērķi.
13 Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
Viņa bultas ap mani skraida, Viņš sašķēlis manas īkstis un nav taupījis, Viņš manu žulti izlējis zemē.
14 Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
Plosīdams Viņš mani plosot plosījis, Viņš kā pats varenais pret mani lauzies.
15 Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
Es maisu esmu šuvis ap savu ādu un savu ragu licis pīšļos,
16 Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
Mans vaigs ir nosarcis no raudām, un pār maniem acu vākiem ir nāves ēna,
17 Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
Jebšu netaisnība nav manā rokā, un mana lūgšana ir šķīsta.
18 Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
Zeme, neapklāj manas asinis, un mana saukšana lai nemitās!
19 И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
Jau tagad, redzi, mans liecinieks ir debesīs, un mans liecības devējs debess augstībā.
20 Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
Mani draugi ir mani mēdītāji, bet no manas acs asaras pil uz Dievu,
21 О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
Kaut Viņš tiesu nestu starp vīru un Dievu un starp cilvēka bērnu un viņa draugu!
22 Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
Jo tie noliktie gadi ies galā, un es aiziešu ceļu, kur atpakaļ negriezīšos.
