Књига о Јову 16
1 А Јов одговори и рече:
Respondens autem Job, dixit:
2 Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
Audivi frequenter talia: consolatores onerosi omnes vos estis.
3 Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
Numquid habebunt finem verba ventosa? aut aliquid tibi molestum est, si loquaris?
4 И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
Poteram et ego similia vestri loqui, atque utinam esset anima vestra pro anima mea: consolarer et ego vos sermonibus, et moverem caput meum super vos;
5 Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
roborarem vos ore meo, et moverem labia mea, quasi parcens vobis.
6 Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
Sed quid agam? Si locutus fuero, non quiescet dolor meus, et si tacuero, non recedet a me.
7 А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
Nunc autem oppressit me dolor meus, et in nihilum redacti sunt omnes artus mei.
8 Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
Rugæ meæ testimonium dicunt contra me, et suscitatur falsiloquus adversus faciem meam, contradicens mihi.
9 Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
Collegit furorem suum in me, et comminans mihi, infremuit contra me dentibus suis: hostis meus terribilibus oculis me intuitus est.
10 Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
Aperuerunt super me ora sua, et exprobrantes percusserunt maxillam meam: satiati sunt pœnis meis.
11 Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
Conclusit me Deus apud iniquum, et manibus impiorum me tradidit.
12 Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
Ego ille quondam opulentus, repente contritus sum: tenuit cervicem meam, confregit me, et posuit me sibi quasi in signum.
13 Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
Circumdedit me lanceis suis; convulneravit lumbos meos: non pepercit, et effudit in terra viscera mea.
14 Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
Concidit me vulnere super vulnus: irruit in me quasi gigas.
15 Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
Saccum consui super cutem meam, et operui cinere carnem meam.
16 Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
Facies mea intumuit a fletu, et palpebræ meæ caligaverunt.
17 Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
Hæc passus sum absque iniquitate manus meæ, cum haberem mundas ad Deum preces.
18 Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
Terra, ne operias sanguinem meum, neque inveniat in te locum latendi clamor meus:
19 И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
ecce enim in cælo testis meus, et conscius meus in excelsis.
20 Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
Verbosi amici mei: ad Deum stillat oculus meus:
21 О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
atque utinam sic judicaretur vir cum Deo, quomodo judicatur filius hominis cum collega suo.
22 Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
Ecce enim breves anni transeunt, et semitam per quam non revertar ambulo.
