Књига о Јову 16
1 А Јов одговори и рече:
Felele pedig Jób, és monda:
2 Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
Efféle dolgokat sokat hallottam. Nyomorult vigasztalók vagytok ti mindnyájan!
3 Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
Vége lesz-é már a szeles beszédeknek, avagy mi ingerel téged, hogy így felelsz?
4 И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
Én is szólhatnék úgy mint ti, csak volna a ti lelketek az én lelkem helyén! Szavakat fonhatnék össze ellenetek; csóválhatnám miattatok a fejemet;
5 Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
Erősíthetnélek titeket csak a szájammal és ajakim mozgása kevesbítené fájdalmatokat.
6 Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
Ha szólnék is, nem kevesbbednék a keserűségem; ha veszteglek is: micsoda távozik el tőlem?
7 А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
Most pedig már fáraszt engemet. Elpusztítád egész házam népét.
8 Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
Hogy összenyomtál engem, ez bizonyság lett; felkelt ellenem az én ösztövérségem is, szemtől-szembe bizonyít ellenem.
9 Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
Haragja széttépett és üldöz engem. Fogait csikorgatta rám, ellenségemként villogtatja felém tekintetét.
10 Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
Feltátották ellenem szájokat, gyalázatosan arczul csapdostak engem, összecsődültek ellenem.
11 Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
Adott engem az Isten az álnoknak, és a gonoszok kezébe ejte engemet.
12 Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
Csendességben valék, de szétszaggata engem; nyakszirten ragadott és szétzúzott engem, czéltáblává tűzött ki magának.
13 Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
Körülvettek az ő íjászai; veséimet meghasítja és nem kimél; epémet a földre kiontja.
14 Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
Rést rés után tör rajtam, és rám rohan, mint valami hős.
15 Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
Zsák-ruhát varrék az én fekélyes bőrömre, és a porba fúrtam be az én szarvamat.
16 Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
Orczám a sírástól kivörösödött, szempilláimra a halál árnyéka szállt;
17 Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
Noha erőszakosság nem tapad kezemhez, és az én imádságom tiszta.
18 Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
Oh föld, az én véremet el ne takard, és ne legyen hely az én kiáltásom számára!
19 И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
Még most is ímé az égben van az én bizonyságom, és az én tanuim a magasságban!
20 Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
Csúfolóim a saját barátaim, azért az Istenhez sír fel az én szemem,
21 О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
Hogy ítélje meg az embernek Istennel, és az ember fiának az ő felebarátjával való dolgát.
22 Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
Mert a kiszabott esztendők letelnek, és én útra kelek és nem térek vissza.
