Књига о Јову 16
1 А Јов одговори и рече:
Bvt Iob answered, and said,
2 Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
I haue oft times heard such things: miserable comforters are ye all.
3 Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
Shall there be none ende of wordes of winde? or what maketh thee bold so to answere?
4 И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
I could also speake as yee doe: (but woulde God your soule were in my soules stead) I could keepe you company in speaking, and could shake mine head at you,
5 Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
But I woulde strengthen you with my mouth, and the comfort of my lips should asswage your sorowe.
6 Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
Though I speake, my sorow can not be asswaged: though I cease, what release haue I?
7 А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
But now hee maketh mee wearie: O God, thou hast made all my congregation desolate,
8 Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
And hast made me full of wrinkles which is a witnesse thereof, and my leannes ryseth vp in me, testifying the same in my face.
9 Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
His wrath hath torne me, and hee hateth me, and gnasheth vpon mee with his teeth: mine enemie hath sharpened his eyes against me.
10 Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
They haue opened their mouthes vpon me, and smitten me on the cheeke in reproch; they gather themselues together against me.
11 Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
God hath deliuered me to the vniust, and hath made mee to turne out of the way by the hands of the wicked.
12 Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
I was in welth, but he hath brought me to nought: he hath taken me by the necke, and beaten me, and set me as a marke for himselfe.
13 Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
His archers compasse mee rounde about: he cutteth my reines, and doth not spare, and powreth my gall vpon the ground.
14 Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
He hath broken me with one breaking vpon another, and runneth vpon me like a gyant.
15 Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
I haue sowed a sackcloth vpon my skinne, and haue abased mine horne vnto the dust.
16 Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
My face is withered with weeping, and the shadow of death is vpon mine eyes,
17 Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
Though there be no wickednesse in mine hands, and my prayer be pure.
18 Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
O earth, couer not thou my blood, and let my crying finde no place.
19 И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
For lo, now my witnesse is in the heauen, and my record is on hie.
20 Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
My friends speake eloquently against me: but mine eye powreth out teares vnto God.
21 О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
Oh that a man might pleade with God, as man with his neighbour!
22 Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
For the yeeres accounted come, and I shall go the way, whence I shall not returne.
