Књига о Јову 14
1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
O homem nascido da mulher é curto de dias e farto de inquietação.
2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
Sae como a flor, e se corta; foge tambem como a sombra, e não permanece.
3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
E sobre este tal abres os teus olhos, e a mim me fazes entrar no juizo comtigo.
4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
Quem do immundo tirará o puro? Ninguem.
5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
Visto que os seus dias estão determinados, comtigo está o numero dos seus dias; e tu lhe pozeste limites, e não passará além d'elles.
6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
Desvia-te d'elle, para que tenha repouso, até que, como o jornaleiro, tenha contentamento no seu dia.
7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
Porque ha esperança para a arvore que, se fôr cortada, ainda se renovará, e não cessarão os seus renovos
8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
Se se envelhecer na terra a sua raiz, e morrer o seu tronco no pó,
9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
Ao cheiro das aguas brotará, e dará ramos para a planta.
10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
Porém, morrendo o homem, está abatido: e dando o homem o espirito, então onde está?
11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
Como as aguas se retiram do mar, e o rio se esgota, e fica secco,
12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
Assim o homem se deita, e não se levanta: até que não haja mais céus não acordarão nem se erguerão de seu somno.
13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
Oxalá me escondesses na sepultura, e me occultasses até que a tua ira se desviasse: e me pozesses um limite, e te lembrasses de mim! (Sheol h7585)
14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
Morrendo o homem, porventura tornará a viver? todos os dias de meu combate esperaria, até que viesse a minha mudança?
15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
Chama-me, e eu te responderei, e affeiçoa-te á obra de tuas mãos.
16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
Pois agora contas os meus passos: porventura não vigias sobre o meu peccado?
17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
A minha transgressão está sellada n'um sacco, e amontoas as minhas iniquidades.
18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
E, na verdade, caindo a montanha, desfaz-se: e a rocha se remove do seu logar.
19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
As aguas gastam as pedras, as cheias afogam o pó da terra: e tu fazes perecer a esperança do homem.
20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
Tu para sempre prevaleces contra elle, e elle passa; tu, mudando o seu rosto, o despedes.
21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
Os seus filhos estão em honra, sem que elle o saiba: ou ficam minguados sem que elle o perceba:
22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
Mas a sua carne n'elle tem dôres: e a sua alma n'elle lamenta.
