Књига о Јову 14
1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
Ondaty nasaman’ ampelao, tsy lava-ohatse vaho lifo-kasotriañe,
2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
hoe voñen-katae ty fionjona’e le miheatse, mihelañe hoe talinjo fa tsy mitoetse.
3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
Harefa’o vaho hasese’o an-jaka ama’o ao?
4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
Ia ty mahaakatse ty malio ami’ty maleotse? Leo raike.
5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
Kanao fa nalahatse o andro’eo, fa ama’o ty ia’ o vola’eo vaho fa najado’o o efetse tsy handilara’eo,
6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
ampitoliho añe ty fijilova’o, hitofa’e, ampara’ te henefe’e o andro’eo, manahake ty mpièke
7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
Manan-ko tamae’e ty hatae, ie firaeñe ro mbe mitiry avao, vaho tsy milesa o tora’eo.
8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
Ndra te mihaantetse an-tane ao o vaha’eo, naho mate an-debok’ ao i foto’ey,
9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
fa ie mañantson-drano ro hibotiboty vaho handrevake hoe ana-katae.
10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
Fe mihomake t’i Raolombelo vaho mitsalalampatse; mipetroke t’indaty, le aia?
11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
Hambañe ami’ty fisiha’ o sihanakeo naho ty fimaiha’ o sakao ampara’ te kapaike,
12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
ty fandrea’ ondaty tsy hitroatse, tsy hivañone ampara’ te mihelañe o likerañeo, vaho tsy ho barakaofeñe amy firota’ey.
13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
Ehe t’ie haeta’o an-tsikeokeok’ao, le hakafi’o ampara’ te mimpoly ty haviñera’o, vaho hampitsatoha’o andro hahatiahia’o ahy! (Sheol h7585)
14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
Ie vilasy ondatio, mbe ho veloñe hao? Fe ho liñisako amo hene androm-pitoroñakoo ampara’ te tondroke ty fañovàñe ahiko.
15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
Hikanjy irehe le hanoiñe iraho; ho maniña’o ty satam-pità’o.
16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
Fe henaneo, tinoñe’o o liakoo, ie mbe tsy vazoho’o ty fandilarako;
17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
rinohy an-karoñe ao o tahikoo, vaho lombofa’o o hakeokoo.
18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
Mivoravora i vohitse mihotrakey, naho misitse an-toe’e ty vato;
19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
mivañen-drano o vongam-batoo; saohe’ o rano-vohitseo ty mena’ i taney; Izay ty androtsaha’o ty fitama’ ondatio.
20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
Iambotraha’o nainai’e, le mihelañe añe; ovae’o ty tarehe’e vaho irahe’o mb’eo.
21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
Asiñeñe o ana’eo, fa tsy apota’e; mifotsake, fa tsy fohi’e.
22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
O marare amy nofo’eio avao ro tsapa’e, ty tro’e avao ro iroveta’e.
