Књига о Јову 14
1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
Az asszonytól született ember rövid életű és háborúságokkal bővelkedő.
2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
Mint a virág, kinyílik és elhervad, és eltünik, mint az árnyék és nem állandó.
3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
Még az ilyen ellen is felnyitod-é szemeidet, tennen magaddal törvénybe állítasz-é engem?
4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
Ki adhat tisztát a tisztátalanból? Senki.
5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
Nincsenek-é meghatározva napjai? Az ő hónapjainak számát te tudod; határt vetettél néki, a melyet nem hághat át.
6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
Fordulj el azért tőle, hogy nyugodalma legyen, hogy legyen napjában annyi öröme, mint egy béresnek.
7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
Mert a fának van reménysége; ha levágják, ismét kihajt, és az ő hajtásai el nem fogynak.
8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
Még ha megaggodik is a földben a gyökere, és ha elhal is a porban törzsöke:
9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
A víznek illatától kifakad, ágakat hajt, mint a csemete.
10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
De ha a férfi meghal és elterül; ha az ember kimúlik, hol van ő?
11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
Mint a víz kiapad a tóból, a patak elapad, kiszárad:
12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
Úgy fekszik le az ember és nem kél fel; az egek elmúlásáig sem ébrednek, nem költetnek föl az ő álmukból.
13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
Vajha engem a holtak országában tartanál; rejtegetnél engemet addig, a míg elmúlik a te haragod; határt vetnél nékem, azután megemlékeznél rólam! (Sheol h7585)
14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
Ha meghal az ember, vajjon feltámad-é? Akkor az én hadakozásom minden idejében reménylenék, míglen elkövetkeznék az én elváltozásom.
15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
Szólítanál és én felelnék néked, kivánkoznál a te kezednek alkotása után.
16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
De most számlálgatod az én lépéseimet, és nem nézed el az én vétkeimet!
17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
Gonoszságom egy csomóba van lepecsételve, és hozzáadod bűneimhez.
18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
Még a hegy is szétomlik, ha eldől; a szikla is elmozdul helyéről;
19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
A köveket lekoptatja a víz, a földet elsodorja annak árja: az ember reménységét is úgy teszed semmivé.
20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
Hatalmaskodol rajta szüntelen és ő elmegy; megváltoztatván az arczát, úgy bocsátod el őt.
21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
Ha tisztesség éri is fiait, nem tudja; ha megszégyenülnek, nem törődik velök.
22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
Csak őmagáért fáj még a teste, és a lelke is őmagáért kesereg.
