Књига о Јову 14
1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
Man born of a woman is short of days, and sated with harrowing trouble.
2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
Like a flower he cometh forth, and is cut down: and he fleeth like a shadow, and remaineth not.
3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
And yet on such a one dost thou open thy eyes, and me thou bringest into judgment with thee?
4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
Who can make a clean thing out of an unclean? not one [thing].
5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
Seeing that his days are determined, the number of his months are [fixed] with thee, that thou hast set his bounds which he cannot pass:
6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
Turn thyself from him that he may recover from his pain, and be able to enjoy like a hired laborer his day.
7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
For there is hope for the tree: if it be cut down, it may still sprout again, while its young shoot will not cease.
8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
If even its root become old in the earth, and its stock die in the dust:
9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
Yet through the scent of water will it flourish [again], and produce boughs as though It were newly planted.
10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
But man dieth, and lieth powerless: yea, the son of earth departeth—and where is he?
11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
The waters run off from the sea, and the river faileth and drieth up:
12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
So doth man lie down, and riseth not: till the heavens be no more, they will not awake, and will not be roused out of their sleep.
13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
Oh who would grant that thou mightest hide me in the nether world, that thou mightest conceal me, until thy wrath be appeased, that thou mightest set for me a fixed time, and remember me then! (Sheol h7585)
14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
Or, when a man dieth, will he live again? all the days of my time of service would I then wait, till [the hour of] my release were come.
15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
Do thou call, and I will truly answer thee: have a desire for the work of thy hands.
16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
Yet now thou numberest my steps: and thou waitest not with [the punishment of] my sin.
17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
Sealed up in a bag is my transgression, and thou yet addest to my iniquity.
18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
But truly a falling mountain will crumble, and [even] a rock is moved out of its place.
19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
The water weareth out stones; thou sweepest away their fragments [like] the dust of the earth: and so thou destroyest the hope of man.
20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
Thou assailest him with might without ceasing, till he passeth away: thou changest his countenance, and sendest him off.
21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
His children acquire honor, but he knoweth it not: and they are esteemed little, but he perceiveth nothing of them.
22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
But his body. on him, feeleth pain, and his soul will mourn for him.
