Књига о Јову 14
1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
Mennesket, født af en Kvinde, hans Liv er stakket, han mættes af Uro;
2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
han spirer som Blomsten og visner, flyr som Skyggen, står ikke fast.
3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
Og på ham vil du rette dit Øje, ham vil du stævne for Retten!
4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
Ja, kunde der komme en ren af en uren! Nej, end ikke een!
5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
Når hans Dages Tal er fastsat, hans Måneder talt hos dig, og du har sat ham en uoverskridelig Grænse,
6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
tag så dit Øje fra ham, lad ham i Fred, at han kan nyde sin Dag som en Daglejer!
7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
Thi for et Træ er der Håb: Fældes det, skyder det atter, det fattes ej nye Skud;
8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
ældes end Roden i Jorden, dør end Stubben i Mulde:
9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
lugter det Vand, får det nye Skud, skyder Grene som nyplantet Træ;
10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
men dør en Mand, er det ude med ham, udånder Mennesket, hvor er han da?
11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
Som Vand løber ud af Søen og Floden svinder og tørres,
12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
så lægger Manden sig, rejser sig ikke, vågner ikke, før Himlen forgår, aldrig vækkes han af sin Søvn.
13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
Tag dog og gem mig i Dødens Rige, skjul mig, indtil din Vrede er ovre, sæt mig en Frist og kom mig i Hu! (Sheol h7585)
14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
Om Manden dog døde for atter at leve! Da vented jeg rolig al Stridens Tid, indtil min Afløsning kom;
15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
du skulde kalde - og jeg skulde svare længes imod dine Hænders Værk!
16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
Derimod tæller du nu mine Skridt, du tilgiver ikke min Synd,
17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
forseglet ligger min Brøde i Posen, og over min Skyld har du lukket til.
18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
Nej, ligesom Bjerget skrider og falder, som Klippen rokkes fra Grunden,
19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
som Vandet udhuler Sten og Plaskregn bortskyller Jord, så har du udslukt Menneskets Håb.
20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
For evigt slår du ham ned, han går bort, skamskænder hans Ansigt og lader ham fare.
21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
Hans Sønner hædres, han ved det ikke, de synker i Ringhed, han mærker det ikke;
22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
ikkun hans eget Kød volder Smerte, ikkun hans egen Sjæl volder Sorg.
