Књига о Јову 11
1 А Софар Намаћанин одговори и рече:
Sofar iz Naama progovori tad i reče:
2 Зар на многе речи нема одговора? Или ће човек говорљив остати прав?
“Zar na riječi mnoge da se ne odvrati? Zar će se brbljavac još i opravdati?
3 Хоће ли твоје лажи ућуткати људе? И кад се ругаш, зар те неће нико посрамити?
Zar će tvoje trice ušutkati ljude, zar će ruganje ostat' neizrugano?
4 Јер си рекао: Чиста је наука моја, и чист сам пред очима твојим.
Rekao si: 'Nauk moj je neporočan, u očima tvojim čist sam i bez ljage.'
5 Али кад би Бог проговорио и усне своје отворио на те,
Ali kada bi Bog htio progovorit' i otvorit usta da ti odgovori
6 И показао ти тајне мудрости, јер их је двојином више, познао би да те Бог кара мање него што заслужује твоје безакоње.
kada bi ti tajne mudrosti otkrio koje um nijedan ne može doumit', znao bi da ti za grijehe račun ište.
7 Можеш ли ти тајне Божије докучити, или докучити савршенство Свемогућег?
Možeš li dubine Božje proniknuti, dokučiti savršenstvo Svesilnoga?
Od neba je više: što još da učiniš? Od Šeola dublje: što još da mudruješ? (Sheol h7585)
9 Дуже од земље, шире од мора.
Duže je od zemlje - šire je od mora!
10 Да преврати, или затвори или сабере, ко ће Му бранити?
Ako se povuče, ako te pograbi, ako na sud preda, tko će mu braniti?
11 Јер зна ништавило људско, и видећи неваљалство зар неће пазити?
Jer on u čovjeku prozire prijevaru, vidi opačinu ako i ne gleda.
12 Човек безуман постаје разуман, премда се човек рађа као дивље магаре.
Čovjek se bezuman obraća k pameti i divlji magarac uzdi se pokori.
13 Да ти управиш срце своје и подигнеш руке своје к Њему,
Ako li srce svoje ti uspraviš i ruke svoje pružiš prema njemu,
14 Ако је безакоње у руци твојој, да га уклониш, и не даш да неправда буде у шаторима твојим,
ako li zloću iz ruku odbaciš i u šatoru svom ne daš zlu stana,
15 Тада ћеш подигнути лице своје без мане и стајаћеш тврдо и нећеш се бојати;
čisto ćeš čelo moći tad podići, čvrst ćeš biti i bojati se nećeš.
16 Заборавићеш муку, као воде која протече опомињаћеш је се;
Svojih se kušnja nećeš sjećat' više kao ni vode koja je protekla.
17 Настаће ти време ведрије него подне, синућеш, бићеш као јутро;
Jasnije će tvoj život sjat' no podne, tmina će se obratit' u svanuće.
18 Уздаћеш се имајући надање, закопаћеш се, и мирно ћеш спавати.
U uzdanju svom živjet ćeš sigurno i zaštićen počivat ćeš u miru.
19 Лежаћеш, и нико те неће плашити, и многи ће ти се молити.
Kad legneš, nitko te buniti neće; mnogi će tvoju tražiti naklonost.
20 Али очи ће безбожницима ишчилети, и уточишта им неће бити, и надање ће им бити издисање.
A zlikovcima ugasnut će oči, neće im više biti utočišta: izdahnut', bit će jedina im nada.”
