Књига о Јову 10
1 Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
ESTÁ mi alma aburrida de mi vida: daré yo suelta á mi queja sobre mí, hablaré con amargura de mi alma.
2 Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
Diré á Dios: no me condenes; hazme entender por qué pleiteas conmigo.
3 Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
¿Parécete bien que oprimas, que deseches la obra de tus manos, y que resplandezcas sobre el consejo de los impíos?
4 Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
¿Tienes tú ojos de carne? ¿ves tú como ve el hombre?
5 Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
¿Son tus días como los días del hombre, ó tus años como los tiempos humanos,
6 Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
Para que inquieras mi iniquidad, y busques mi pecado,
7 Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
Sobre saber tú que no soy impío, y que no hay quien de tu mano libre?
8 Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
Tus manos me formaron y me compusieron todo en contorno: ¿y así me deshaces?
9 Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
Acuérdate ahora que como á lodo me diste forma: ¿y en polvo me has de tornar?
10 Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
¿No me fundiste como leche, y como un queso me cuajaste?
11 Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
Vestísteme de piel y carne, y cubrísteme de huesos y nervios.
12 Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
Vida y misericordia me concediste, y tu visitación guardó mi espíritu.
13 И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
Y estas cosas tienes guardadas en tu corazón; yo sé que esto está cerca de ti.
14 Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
Si pequé, tú me has observado, y no me limpias de mi iniquidad.
15 Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
Si fuere malo, ¡ay de mí! y si fuere justo, no levantaré mi cabeza, estando harto de deshonra, y de verme afligido.
16 И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
Y subirá de punto, [pues] me cazas como á león, y tornas á hacer en mí maravillas.
17 Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
Renuevas contra mí tus plagas, y aumentas conmigo tu furor, remudándose sobre mí ejércitos.
18 Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
¿Por qué me sacaste de la matriz? Habría yo espirado, y no me vieran ojos.
19 Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
Fuera, como si nunca hubiera sido, llevado desde el vientre á la sepultura.
20 Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
¿No son mis días poca cosa? Cesa pues, y déjame, para que me conforte un poco.
21 Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
Antes que vaya para no volver, á la tierra de tinieblas y de sombra de muerte;
22 У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
Tierra de oscuridad, lóbrega como sombra de muerte, sin orden, y que aparece como [la] oscuridad [misma].
