Књига о Јову 10
1 Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
Megundorodott lelkem életemtől, nekieresztem majd panaszomat, hadd beszélek lelkem keservében.
2 Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
Megmondom Istennek: Ne kárhoztass engem, tudasd velem, mi miatt pörölsz velem!
3 Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
Illik-e hozzád, hogy nyomorgatsz, hogy megveted kezeid szerzeményét, míg a gonoszok tanácsa fölött fényt árasztasz?
4 Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
Testi szemeid vannak-e neked, avagy mint halandó lát, úgy látsz-e?
5 Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
Mint halandó napjai, olyanok-e napjaid, avagy éveid, mint férfi napjai,
6 Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
hogy keresgéled bűnömet és vétkem után kutatsz,
7 Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
noha tudod, hogy nem vagyok bűnös s nincs, ki kezedből menthet?
8 Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
Kezeid alakítottak engem és elkészítettek egyaránt köröskörül – és megsemmisítnél?
9 Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
Gondolj csak rá, hogy mint agyagot készítettél te engem, s porba térítsz engem vissza?
10 Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
Nemde mint a tejet kiöntöttél engem s mint a sajtot összefolyattál;
11 Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
bőrbe és húsba öltöztettél és csontokkal meg inakkal átszőttél;
12 Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
életet és szeretetet míveltél velem s gondviselésed megőrizte szellememet.
13 И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
De ezeket tartogattad szívedben, tudom, hogy ez volt benned:
14 Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
ha vétkezem, megvigyázol engem és bűnöm alól föl nem mentesz.
15 Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
Ha gonosz vagyok, jaj nekem; s ha igaz vagyok, föl nem emelhetem fejemet, jóllakva szégyennel és eltelve nyomorommal.
16 И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
S ha magasra emelkednék, mint fenevadra vadásznál rám, s ismételve csodálatosan bánnál velem;
17 Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
megújítanád tanúidat ellenem, sokszor tanúsítanád haragodat velem szemben: egymást felváltó hadak ellenem!
18 Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
S miért hoztál ki engem az anyaméhből? kimúltam volna s szem nem látna engem;
19 Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
mintha nem lettem volna, olyan volnék, a méhből a sírba vitettem volna.
20 Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
Nemde kevesek a napjaim, hagyj föl tehát; fordulj el tőlem, hogy földerülhessek egy keveset!
21 Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
Mielőtt elmennék, hogy ne térjek vissza, sötétségnek és vakhomálynak országába,
22 У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
országba, mely borús mint a homály, vakhomály, rend nélkül s fénylik – mint homály.
