Књига о Јову 10
1 Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
I am weary of my life; I will let loose within me my complaint; I will speak in the bitterness of my soul.
2 Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
I will say unto God, Do not condemn me! Show me wherefore thou contendest with me!
3 Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
Is it a pleasure to thee to oppress, And to despise the work of thy hands, And to shine upon the plans of the wicked?
4 Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
Hast thou eyes of flesh, Or seest thou as man seeth?
5 Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
Are thy days as the days of a man, Are thy years as the days of a mortal,
6 Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
That thou seekest after my iniquity, And searchest after my sin,
7 Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
Though thou knowest that I am not guilty, And that none can deliver from thy hand?
8 Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
Have thy hands completely fashioned and made me In every part, that thou mightst destroy me?
9 Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
O remember that thou hast moulded me as clay! And wilt thou bring me again to dust?
10 Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
Thou didst pour me out as milk, And curdle me as cheese;
11 Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
With skin and flesh didst thou clothe me, And strengthen me with bones and sinews;
12 Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
Thou didst grant me life and favor, And thy protection preserved my breath:
13 И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
Yet these things thou didst lay up in thy heart! I know that this was in thy mind.
14 Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
If I sin, then thou markest me, And wilt not acquit me of mine iniquity.
15 Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
If I am wicked, —then woe unto me! Yet if righteous, I dare not lift up my head; I am full of confusion, beholding my affliction.
16 И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
If I lift it up, like a lion thou huntest me, And again showest thyself terrible unto me.
17 Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
Thou renewest thy witnesses against me, And increasest thine anger toward me; New hosts continually rise up against me.
18 Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
Why then didst thou bring me forth from the womb? I should have perished, and no eye had seen me;
19 Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
I should be as though I had not been; I should have been borne from the womb to the grave.
20 Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
Are not my days few? O spare then, And let me alone, that I may be at ease a little while,
21 Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
Before I go— whence I shall not return—To the land of darkness and death-shade,
22 У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
The land of darkness like the blackness of death-shade, Where is no order, and where the light is as darkness.
