Јаковљева 3
1 Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени,
Nolite plures magistri fieri fratres mei, scientes quoniam majus judicium sumitis.
2 Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.
In multis enim offendimus omnes. Si quis in verbo non offendit, hic perfectus est vir: potest etiam freno circumducere totum corpus.
3 Јер гле, и коњима мећемо жвале у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо.
Si autem equis frena in ora mittimus ad consentiendum nobis, et omne corpus illorum circumferimus.
4 Гле и лађе, ако су и велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.
Ecce et naves, cum magnæ sint, et a ventis validis minentur, circumferuntur a modico gubernaculo ubi impetus dirigentis voluerit.
5 А тако је и језик мали уд, и много чини. Гле, мала ватра, и колике велике шуме сажеже.
Ita et lingua modicum quidem membrum est, et magna exaltat. Ecce quantus ignis quam magnam silvam incendit!
6 И језик је ватра, свет пут неправде. Тако и језик живи међу нашим удима, поганећи све тело, и палећи време живота нашег, и запаљујући се од пакла. (Geenna g1067)
Et lingua ignis est, universitas iniquitatis. Lingua constituitur in membris nostris, quæ maculat totum corpus, et inflammat rotam nativitatis nostræ inflammata a gehenna. (Geenna g1067)
7 Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава се и припитомио се роду човечијем;
Omnis enim natura bestiarum, et volucrum, et serpentium, et ceterorum domantur, et domita sunt a natura humana:
8 А језик нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.
linguam autem nullus hominum domare potest: inquietum malum, plena veneno mortifero.
9 Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме кунемо људе, који су створени по обличју Божијем.
In ipsa benedicimus Deum et Patrem: et in ipsa maledicimus homines, qui ad similitudinem Dei facti sunt.
10 Из једних уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.
Ex ipso ore procedit benedictio et maledictio. Non oportet, fratres mei, hæc ita fieri.
11 Еда ли може извор из једне главе точити слатко и горко?
Numquid fons de eodem foramine emanat dulcem et amaram aquam?
12 Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слане и слатке воде.
Numquid potest, fratres mei, ficus uvas facere, aut vitis ficus? Sic neque salsa dulcem potest facere aquam.
13 Ко је међу вама мудар и паметан нека покаже од доброг живљења дела своја у кротости и премудрости.
Quis sapiens et disciplinatus inter vos? Ostendat ex bona conversatione operationem suam in mansuetudine sapientiæ.
14 Ако ли имате горку завист и свађу у срцима својим, не хвалите се, ни лажите на истину.
Quod si zelum amarum habetis, et contentiones sint in cordibus vestris: nolite gloriari, et mendaces esse adversus veritatem:
15 Ово није она премудрост што силази одозго, него земаљска, људска, ђаволска.
non est enim ista sapientia desursum descendens: sed terrena, animalis, diabolica.
16 Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.
Ubi enim zelus et contentio, ibi inconstantia et omne opus pravum.
17 А која је премудрост одозго она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, без хатера, и нелицемерна.
Quæ autem desursum est sapientia, primum quidem pudica est, deinde pacifica, modesta, suadibilis, bonus consentiens, plena misericordia et fructibus bonis, non judicans, sine simulatione.
18 А плод правде у миру сеје се онима који мир чине.
Fructus autem justitiæ, in pace seminatur, facientibus pacem.
