Књига пророка Осије 2
1 Реците браћи својој: Народе мој; и сестрама својим: Помилована.
— Анаңларға дәвайимни йәткүзүп, униң билән дәвалишиңлар; чүнки у Мениң аялим әмәс вә Мән униң ери әмәс; у паһишилик турқини чирайидин, зинахорлуқ һаләтлирини көксиниң арисидин яқатсун!
2 Прите се с матером својом, прите се, јер ми није жена, нити сам јој ја муж; нека одбаци курварства своја од лица свог, и прељубе своје од дојака својих,
3 Да је не бих свукао голу и учинио је каква је била онај дан кад се родила, и да је не бих поставио да буде као пустиња и обратио је да буде као земља сасушена, и уморио је жеђу.
Болмиса, Мән уни қип-ялаңач қилип қойимән, туғулған күнидикидәк анидин туғма қилип қойимән; Мән уни худди чөл-баяванға охшаш қилимән, Уни бир қағҗирақ йәргә айландуримән, Уни уссузлуқ билән өлтүримән;
4 И нећу се смиловати на децу њену, јер су копилад.
Униң балилириға рәһим қилмаймән, Чүнки улар паһишиликләрдин төрәлгән балилардур.
5 Јер се мати њихова курва, срамоти се родитељка њихова; јер говори: Ићи ћу за милосницима својим који ми дају хлеб мој и воду моју, вуну моју и лан мој, уље моје и пиће моје.
Чүнки уларниң аниси паһишилик қилған, Уларни қарнида көтәргүчи номуссизлиқ қилған; Чүнки у: «Мән маңа нан вә сүйүмни, жуң вә канапимни, зәйтун мейим вә ичимлик-шараплиримни тәминлигүчи ашнилиримға интилип уларни қоғлишимән» — деди.
6 Зато ево ја ћу јој заградити пут трњем и зазидаћу зидом да не нађе стаза својих.
— Шуңа мана, Мән йолуңни тикән-җиғанлиқлар билән читлап қоршивалимән, [Исраилниң] әтрапини там билән тосимән, у чиғир йоллирини тапалмайдиған болиду.
7 И трчаће за својим милосницима, али их неће стигнути; и тражиће их, али их неће наћи; па ће рећи: Идем да се вратим к првом мужу свом, јер ми беше боље онда него сада.
Шуниң билән у ашнилирини қоғлайду, бирақ уларға йетишәлмәйду; Уларни издәйду, тапалмайду; Шуңлашқа у: «Мән берип биринчи еримни тепип, униң йениға қайтимән; чүнки әһвалим бүгүнкидин яхши еди» — дәйду.
8 Јер она не зна да сам јој ја давао жито и вино и уље, и умножавао јој сребро и злато, од ког начинише Вала.
— У зираәтләрни, йеңи шарап вә зәйтун мейини тәминлигүчиниң Мән екәнлигимни, Өзлири «Баал» бутларни ясашқа ишләткән күмүч-алтунни көп қилғучиниң Мән екәнлигимни зади билмиди.
9 Зато ћу узети натраг жито своје, кад буде време, и вино своје, кад буде време, и узећу вуну своју и лан свој, којим би покривала голотињу своју.
Шуңа Мән қайтип келимән, униңдики зираәтлиримни өз вақтида, Йеңи шараплиримни өз пәслидә елип кетимән, Өзүмдики уларниң ялаңачлиғини йепишқа керәклик жуң-канаплиримни бәрмәй қайтуруп кетимән;
10 И открићу ругобу њену пред милосницима њеним, и нико је неће избавити из моје руке.
Һазир Мән униң номуссизлиғини ашнилириниң көз алдида ашкарилаймән, Һеч ким уни қолумдин қутқузалмайду.
11 И укинућу сваку радост њену, светковине њене, младине њене и суботе њене и све празнике њене.
Шундақ қилип униң тамашәлириға хатимә беримән; Униң һейтлириға! Униң «йеңи ай»лириға! Униң «шабат»лириға! Қисқиси, униң барлиқ «җамаәт ибадәт сорун»лириға хатимә беримән!
12 И потрћу чокоте њене и смокве, за које говори: Плата су ми, што ми дадоше милосници моји; и обратићу их у шуму да их једе зверје пољско.
Вә Мән униң үзүм таллирини вә әнҗир дәрәқлирини вәйран қилимән; У буларни: «Булар болса ашнилирим маңа бәргән иш һәққилиримдур!» дегән еди; Мән буларни җаңгалға айландуримән, явайи һайванлар уларни йәп кетиду.
13 И походићу на њој дане валимске, у које им је кадила и китила се обоцима и гривнама, и ишла за својим милосницима, и мене заборавила, говори Господ.
Мән униң бешиға «Баал»ларниң күнлирини чүшүримән; Чүнки у [шу күнлиридә] уларға исриқ салатти, У өзини үзүклири вә зибу-зиннәтлири билән пәрдазлап, Ашнилирини қоғлишип, Мени унтуди — дәйду Пәрвәрдигар.
14 Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лепо.
Шуңа мана, Мән униң көңлини алимән, Уни далаға елип келимән, көңлигә сөзләймән.
15 И даћу јој винограде њене од тог места, и долину Ахор за врата надању, и онде ће певати као за младости своје и као кад је ишла из Мисира.
Шундақ қилип Мән униңға шу йәрдә үзүмзарлирини қайтуримән, «Ақор җилғиси»ни «үмүт ишиги» қилип беримән; Андин у шу йәрдә яшлиқ күнлиридикидәк, Мисир зиминидин чиққан күнидәк күй-нахша ейтиду.
16 И тада ћеш ме, говори Господ, звати: Мужу мој; а нећеш ме више звати: Вале мој.
Вә шу күни әмәлгә ашурулидуки, — дәйду Пәрвәрдигар —«Сән Мени «ерим» дәп чақирисән, Иккинчи Мени «Баал»им демәйсән.
17 Јер ћу уклонити из уста њених имена Валова; и неће им се више помињати имена.
Чүнки Мән «Баал»ларниң намлирини сениң ағзиңдин елип ташлаймән, Улар бу нами билән иккинчи һеч қандақ әсләнмәйду.
18 И тада ћу им учинити завет са зверјем пољским и са птицама небеским и с бубинама земаљским; и поломићу лук и мач и рат да их нестане у земљи, и учинићу да леже без страха.
Шуниң билән Мән улар үчүн даладики һайванлар, асмандики учар-қанатлар вә йәр йүзидики өмүлигүчиләр билән әһдә түзимән; Мән оқя, қилич вә җәңни сундуруп зиминдин елип ташлаймән; [хәлқимни] аман-есән ятқузимән.
19 И заручићу те себи довека, заручићу те себи правдом и судом и милошћу и милосрђем.
Шундақ қилип Мән сени әбәдил-әбәт Өзүмгә бағлаймән; һәққанийлиқта, меһир-муһәббәттә, рәһим-шәпқәтләрдә сени Өзүмгә бағлаймән;
20 И заручићу те себи вером, и познаћеш Господа.
Садақәтликтә сени Өзүмгә бағлаймән, шуниң билән сән Пәрвәрдигарни билип йетисән.
21 И тада ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи.
Вә шу күнидә әмәлгә ашурулидуки, «Мән аңлаймән» — дәйду Пәрвәрдигар, — «Мән асманларниң тәливини аңлаймән, булар йәр-зиминниң тәливини аңлайду;
22 А земља ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу.
Йәр-зимин зираәтләрниң, йеңи шарап вә зәйтун мейиниң тәливини аңлайду; вә булар «Йизрәәл»ниң тәливини аңлайду!
23 И посејаћу је себи на земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: Ти си мој народ, и он ће рећи: Боже мој!
Вә Мән Өзүм үчүн уни зиминда териймән; Мән «Ло-руһамаһ»ға рәһим қилимән; Мән «Ло-амми»ға: «Мениң хәлқим!» дәймән; вә улар Мени: «Мениң Худайим!» — дәйду.
