Јеврејима 6
1 Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвих дела, и вере у Бога,
Therefore leaving the principles of the doctrine of Christ, let us go on to perfection; not laying again the foundation of repentance from dead works, and of faith toward God,
Of the doctrine of baptisms, and of laying on of hands, and of resurrection of the dead, and of eternal judgment. (aiōnios g166)
3 И ово ћемо учинити ако Бог допусти.
And this will we do, if God permit.
4 Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дар небески, постали заједничари Духа Светог,
For it is impossible for those who were once enlightened, and have tasted of the heavenly gift, and were made partakers of the Holy Ghost,
And have tasted the good word of God, and the powers of the world to come, (aiōn g165)
6 Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијег.
If they shall fall away, to renew them again to repentance; seeing they crucify to themselves the Son of God afresh, and put him to an open shame.
7 Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;
For the earth which drinks in the rain that comes oft on it, and brings forth herbs meet for them by whom it is dressed, receives blessing from God:
8 А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпосле сажеже.
But that which bears thorns and briers is rejected, and is near to cursing; whose end is to be burned.
9 Али од вас, љубазни, надамо се бољем и шта се држи спасења, ако и говоримо тако.
But, beloved, we are persuaded better things of you, and things that accompany salvation, though we thus speak.
10 Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте у име Његово, послуживши светима и служећи.
For God is not unrighteous to forget your work and labor of love, which you have showed toward his name, in that you have ministered to the saints, and do minister.
11 Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се нада одржи тврдо до самог краја;
And we desire that every one of you do show the same diligence to the full assurance of hope to the end:
12 Да не будете лениви, него да се угледате на оне који вером и трпљењем добијају обећања.
That you be not slothful, but followers of them who through faith and patience inherit the promises.
13 Јер кад Бог Авраму обећа, не имајући ничим већим да се закуне, закле се собом,
For when God made promise to Abraham, because he could swear by no greater, he swore by himself,
14 Говорећи: Заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.
Saying, Surely blessing I will bless you, and multiplying I will multiply you.
15 И тако трпећи дуго, доби обећање.
And so, after he had patiently endured, he obtained the promise.
16 Јер се људи већим куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.
For men truly swear by the greater: and an oath for confirmation is to them an end of all strife.
17 Зато и Бог кад хтеде наследницима обећања обилније да покаже тврђу завета свог, учини посредника клетву:
Wherein God, willing more abundantly to show to the heirs of promise the immutability of his counsel, confirmed it by an oath:
18 Да би у двема непоколебљивим стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утеху ми који смо прибегли да се ухватимо за наду која нам је дана,
That by two immutable things, in which it was impossible for God to lie, we might have a strong consolation, who have fled for refuge to lay hold on the hope set before us:
19 Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завесе,
Which hope we have as an anchor of the soul, both sure and steadfast, and which enters into that within the veil;
