Јеврејима 4

1 Да се бојимо, дакле, да како док је још остављено обећање да се улази у покој Његов, не закасни који од вас.

Let us therefore fear, lest, a promise being left [us] of entering into his rest, any of you should seem to come short of it.

2 Јер је нама објављено као и онима; али онима не помаже чувена реч, јер не вероваше они који чуше.

For unto us was the gospel preached, as well as unto them: but the word preached did not profit them, not being mixed with faith in them that heard [it].

3 Јер ми који веровасмо улазимо у покој, као што рече: Зато се заклех у гневу свом да неће ући у покој мој, ако су дела и била готова од постања света.

For we which have believed do enter into rest, as he said, As I have sworn in my wrath, if they shall enter into my rest: although the works were finished from the foundation of the world.

4 Јер негде рече за седми дан овако: и почину Бог у дан седми од свих дела својих.

For he spake in a certain place of the seventh [day] on this wise, And God did rest the seventh day from all his works.

5 И на овом месту опет: Неће ући у покој мој.

And in this [place] again, If they shall enter into my rest.

6 Будући, пак, да неки имају да уђу у њега, и они којима је најпре јављено не уђоше за непослушање;

Seeing therefore it remaineth that some must enter therein, and they to whom it was first preached entered not in because of unbelief:

7 Опет одреди један дан, данас, говорећи у Давиду по толиком времену, као што се пре каза: Данас ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца.

Again, he limiteth a certain day, saying in David, To day, after so long a time; as it is said, To day if ye will hear his voice, harden not your hearts.

8 Јер да је Исус оне довео у покој, не би за други дан говорио потом.

For if Jesus had given them rest, then would he not afterward have spoken of another day.

9 Дакле је остављено још почивање народу Божијем.

There remaineth therefore a rest to the people of God.

10 Јер који уђе у покој Његов, и он почива од дела својих, као и Бог од својих.

For he that is entered into his rest, he also hath ceased from his own works, as God [did] from his.

11 Да се постарамо, дакле, ући у тај покој, да не упадне ко у ону исту гатку неверства.

Let us labour therefore to enter into that rest, lest any man fall after the same example of unbelief.

12 Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца.

For the word of God [is] quick, and powerful, and sharper than any twoedged sword, piercing even to the dividing asunder of soul and spirit, and of the joints and marrow, and [is] a discerner of the thoughts and intents of the heart.

13 И нема твари непознате пред Њиме, него је све голо и откривено пред очима Оног коме говоримо.

Neither is there any creature that is not manifest in his sight: but all things [are] naked and opened unto the eyes of him with whom we have to do.

14 Имајући, дакле, великог Поглавара свештеничког, који је прошао небеса, Исуса сина Божијег, да се држимо признања.

Seeing then that we have a great high priest, that is passed into the heavens, Jesus the Son of God, let us hold fast [our] profession.

15 Јер немамо Поглавара свештеничког који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми, осим греха.

For we have not an high priest which cannot be touched with the feeling of our infirmities; but was in all points tempted like as [we are, yet] without sin.

16 Да приступимо, дакле, слободно к престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за време кад нам затреба помоћ.

Let us therefore come boldly unto the throne of grace, that we may obtain mercy, and find grace to help in time of need.