< Књига пророка Авакума 3 >
1 Молитва пророка Авакума; за певање.
ORATIO HABACUC PROPHETAe PRO IGNORANTIIS.
2 Господе, чух реч Твоју, и уплаших се; Господе, дело своје усред година сачувај у животу, усред година објави га, у гневу сети се милости.
Domine audivi auditionem tuam, et timui. Domine opus tuum in medio annorum vivifica illud: In medio annorum notum facies: cum iratus fueris, misericordiae recordaberis.
3 Бог дође од Темана и Светац с горе Фарана; слава Његова покри небеса и земља се напуни хвале Његове.
Deus ab Austro veniet, et sanctus de monte Pharan: Operuit caelos gloria eius: et laudis eius plena est terra.
4 Светлост Му беше као сунце, зраци излажаху Му из руку, и онде беше сакривена сила Његова.
Splendor eius ut lux erit: cornua in manibus eius: Ibi abscondita est fortitudo eius:
5 Пред Њим иђаше помор, и живо угљевље иђаше испод ногу Његових.
ante faciem eius ibit mors. Egredietur diabolus ante pedes eius.
6 Стаде, и измери земљу, погледа и разметну народе, распадоше се вечне горе, слегоше се хумови вечни; путеви су Му вечни.
Stetit, et mensus est terram. Aspexit, et dissolvit Gentes: et contriti sunt montes saeculi. Incurvati sunt colles mundi, ab itineribus aeternitatis eius.
7 Видех шаторе етиопске у муци, устрепташе завеси земљи мадијанској.
Pro iniquitate vidi tentoria Aethiopiae, turbabuntur pelles terrae Madian.
8 Еда ли се на реке разгневи Господ? Еда ли се на реке распали гнев Твој? На море јарост Твоја, кад си појездио на коњима својим и на колима својим за спасење?
Numquid in fluminibus iratus es Domine? aut in fluminibus furor tuus? vel in mari indignatio tua? Qui ascendis super equos tuos: et quadrigae tuae salvatio.
9 Помоли се лук Твој као што си се заклео племенима; раздро си земљу за реке.
Suscitans suscitabis arcum tuum: iuramenta tribubus quae locutus es: Fluvios scindes terrae:
10 Видеше Те горе и уздрхташе, поводањ навали; бездана пусти глас свој, увис подиже руке своје.
viderunt te, et doluerunt montes: gurges aquarum transiit. Dedit abyssus vocem suam: altitudo manus suas levavit.
11 Сунце и месец стадоше у стану свом, идоше према светлости Твоје стреле, према севању сјајног копља Твог.
Sol, et luna steterunt in habitaculo suo, in luce sagittarum tuarum, ibunt in splendore fulgurantis hastae tuae.
12 Срдито си ишао по земљи, гневно си газио народе.
In fremitu conculcabis terram: et in furore obstupefacies Gentes.
13 Изашао си на спасење народу свом, на спасење с помазаником својим; размрскао си главу кући безбожничкој до врата откривши темељ.
Egressus es in salutem populi tui: in salutem cum Christo tuo: Percussisti caput de domo impii: denudasti fundamentum eius usque ad collum.
14 Његовим копљима пробио си главу селима његовим кад наваљиваху као вихор да ме разаспу, радоваху се као да ће прождрети сиромаха у потаји.
Maledixisti sceptris eius, capiti bellatorum eius, venientibus ut turbo ad dispergendum me. Exultatio eorum sicut eius, qui devorat pauperem in abscondito.
15 Ишао си по мору на коњима својим, по гомили многе воде.
Viam fecisti in mari equis tuis, in luto aquarum multarum.
16 Чух, и утроба се моја усколеба, усне ми уздрхташе на глас, у кости ми уђе трулеж, и устресох се на месту свом; како ћу почивати у дан невоље, кад дође на народ који ће га опустошити.
Audivi, et conturbatus est venter meus: a voce contremuerunt labia mea. Ingrediatur putredo in ossibus meis, et subter me scateat. Ut requiescam in die tribulationis: ut ascendam ad populum accinctum nostrum.
17 Јер смоква неће цвасти, нити ће бити рода на лози виновој; род ће маслинов преварити, и њиве неће дати хране, оваца ће нестати из тора, и говеда неће бити у обору.
Ficus enim non florebit: et non erit germen in vineis. Mentietur opus olivae: et arva non afferent cibum. Abscindetur de ovili pecus: et non erit armentum in praesepibus.
18 Али ћу се ја радовати у Господу, веселићу се у Богу спасења свог.
Ego autem in Domino gaudebo: et exultabo in Deo Iesu meo.
19 Господ је Господ сила моја, и даће ми ноге као у кошуте, и водиће ме по висинама мојим. Начелнику певачком уз жице моје.
Deus Dominus fortitudo mea: et ponet pedes meos quasi cervorum. Et super excelsa mea deducet me victor in psalmis canentem.