1 Мојсијева 8
1 А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да узбије воду.
И помяну Бог Ноа, и вся звери, и вся скоты, и вся птицы, и вся гады пресмыкающыяся, елика беху с ним в ковчезе: и наведе Бог дух на землю, и преста вода.
2 И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
И заключишася источницы бездны и хляби небесныя: и удержася дождь от небесе.
3 И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана;
И вспять пойде вода идущая от земли: и умаляшеся вода по сте пятидесятих днех.
4 Те се устави ковчег седмог месеца дана седамнаестог на планини Арарату.
И седе ковчег в месяц седмый, в двадесять седмый день месяца, на горах Араратских.
5 И вода опадаше све већма до десетог месеца; и првог дана десетог месеца показаше се врхови од брда.
Вода же уходящи умаляшеся даже до десятаго месяца: и в десятый месяц, в первый день месяца явишася верси гор.
6 А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који беше начинио;
И бысть до четыредесятих днех отверзе Ное оконце ковчега, еже сотвори,
7 И испусти гаврана, који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи.
и посла врана (видети, аще уступила вода от лица земли): и изшед не возвратися, дондеже изсяче вода от земли.
8 Па пусти и голубицу да би видео је ли опала вода са земље.
И посла голубицу по нем видети, аще уступила вода от лица земли:
9 А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
и не обретши голубица покоя ногама своима, возвратися к нему в ковчег, яко вода бяше по всему лицу всея земли: и простер руку свою, прият ю и внесе ю к себе в ковчег.
10 И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
И премедлив еще седмь дний, паки посла голубицу из ковчега.
11 И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
И возвратися к нему голубица к вечеру, и имеяше сучец масличен с листвием во устех своих: и позна Ное, яко уступи вода от лица земли.
12 Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
И премедлив еще седмь дний других, паки посла голубицу, и не приложи возвратитися к нему потом.
13 Шест стотина прве године века Нојевог први дан првог месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву.
И бысть в первое и шестьсотное лето жития Ноева, в первый день перваго месяца, изсяче вода от лица земли: и откры Ное покров ковчега, егоже сотвори, и виде, яко изсяче вода от лица земли.
14 А другог месеца двадесет седмог дана беше сва земља сува.
В месяц же вторый, в двадесять седмый день месяца изсше земля.
15 Тада рече Бог Ноју говорећи:
И рече Господь Бог Ноеви, глаголя:
16 Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
изыди из ковчега ты и жена твоя, и сынове твои и жены сынов твоих с тобою:
17 Све звери што су са тобом од сваког тела, птице и стоку и шта год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
и вся звери, елицы суть с тобою, и всяку плоть от птиц даже до скотов, и всяк гад движущийся по земли изведи с собою: и раститеся и множитеся на земли.
18 И изиђе Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим.
И изыде Ное и жена его, и сынове его и жены сынов его с ним,
19 Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изиђоше из ковчега.
и вси зверие, и вси скоти, и вся птицы и вси гади движущиися по роду своему на земли изыдоша из ковчега.
20 И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице.
И созда Ное жертвенник Господеви: и взя от всех скотов чистых и от всех птиц чистых и вознесе во всесожжение на жертвенник.
21 И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу свом: Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена; нити ћу више убијати све што живи, као што учиних.
И обоня Господь воню благоухания. И рече Господь Бог размыслив: не приложу ктому прокляти землю за дела человеческая, зане прилежит помышление человеку прилежно на злая от юности его: не приложу убо ктому поразити всякую плоть живущую, якоже сотворих:
22 Од сада докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи.
во вся дни земли сеятва и жатва, зима и зной, лето и весна, день и нощь не престанут.
A Dove is Sent Forth from the Ark
