1 Мојсијева 43

1 Али глад беше врло велика у оној земљи.

Men den dyre tiden tvingade landet.

2 Па кад поједоше жито које беху донели из Мисира, рече им отац: Идите опет, и купите нам мало хране.

Och det vardt allt, som de hade fört utaf Egypten, sade deras fader Jacob till dem: Farer åter dit, och köper oss någon spisning.

3 А Јуда му проговори и рече: Тврдо нам се зарекао онај човек говорећи: Нећете видети лице моје, ако не буде с вама брат ваш.

Då svarade honom Juda, och sade: Den mannen vederlade oss det högeliga, och sade: I skolen icke komma för min ögon, med mindre edar broder är med eder.

4 Ако ћеш пустити с нама брата нашег, ићи ћемо и купићемо ти хране.

Är det nu så, att du sänder vår broder med oss, så vilje vi fara ned, och köpa dig spisning.

5 Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је рекао онај човек: Нећете видети лице моје, ако не буде с вама брат ваш.

Men är det så, att du icke sänder honom, så fare vi icke neder; ty mannen hafver sagt oss: I skolen icke komma för min ögon, utan edar broder är med eder.

6 А Израиљ рече: Што ми то зло учинисте и казасте човеку да имате још једног брата?

Israel sade: Hvi hafven I så illa gjort emot mig, att I hafven det sagt mannenom, att I haden än en broder?

7 А они рекоше: Човек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: Је ли вам јоште жив отац? Имате ли још браће? А ми му одговорисмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: Доведите брата свог?

De svarade: Den mannen frågade så grant om oss och våra slägt, och sade: Lefver edar fader än? Hafven I ännu en broder? Då sade vi honom, som han frågade: Huru kunde vi veta, att han skulle säga: Hafver edar broder hit ned med eder?

8 И рече Јуда Израиљу оцу свом: Пусти дете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша деца.

Då sade Juda till Israel sin fader: Låt pilten fara med mig, att vi må göra oss redo och färdas, och mågom lefva, och icke dö, både vi och du, och vår barn.

9 Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив до века.

Jag vill vara god för honom; utaf mina händer skall du äska honom: Förer jag dig icke honom igen, och sätter honom fram för din ögon, så vill jag hafva skuld så länge jag lefver.

10 Да нисмо толико оклевали, до сада бисмо се два пута вратили.

Ty hvar vi icke hade fördröjt, hade vi väl allaredo två resor varit igenkomne.

11 Онда рече Израиљ отац њихов: Кад је тако, учините ово: узмите шта најлепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисавог корења и смирне, урме и бадема.

Då sade Israel deras fader till dem: Måste det ju så vara, så görer det, och tager af landsens bästa frukt i edra säckar, och förer mannenom skänker dit neder, något balsam och hannog, och örter, och myrrham, och dadel och mandel.

12 А новаца понесите двојином, и узмите новце што беху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрешка.

Tager ock andra penningar med eder, och de penningar, som I hafven fått igen ofvan i edra säckar, förer också med eder; tilläfventyrs der är någon villa ibland kommen.

13 И узмите брата свог, па устаните и идите опет к оном човеку.

Dertill tager edar broder; görer eder redo, och farer till mannen.

14 А Бог Свемогући да вам да да нађете милост у оног човека, да вам пусти брата вашег другог и Венијамина; ако ли останем без деце, нек останем без деце.

Men allsmägtig Gud gifve eder barmhertighet för den mannenom, att han måtte eder fri låta den andra broderen och BenJamin. Men jag måste vara, som den der sin barn slätt mist hafver.

15 Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.

Då togo de dessa skänker, och penningar dubbelt med sig, och BenJamin; gjorde sig redo, och foro in i Egypten, och gingo in för Joseph.

16 А Јосиф кад виде с њима Венијамина, рече човеку који управљаше кућом његовом: Одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.

Då såg Joseph dem med BenJamin, och sade till honom, som var öfver hans hus: Haf dessa männerna in i huset, och slagta, och red till; förty de skola äta med mig i middag.

17 И учини човек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.

Och mannen gjorde såsom Joseph honom sagt hade, och hade männerna in i Josephs hus.

18 А они се бојаху кад их човек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: За новце који пре беху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.

Men de fruktade sig, att de vordo hafde i Josephs hus, och sade: Vi äre här införde för penningarnas skull, som vi tillförene funnom i våra säckar, att han vill komma oss det uppå, och låta en dom gå öfver oss, der han oss med tager till sina trälar, med våra åsnar.

19 Па приступивши к човеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,

Derföre gingo de till mannen, som var öfver Josephs hus, och talade med honom utanför dörrena af husena:

20 И рекоше: Чуј, господару; дошли смо били и пре, и куписмо хране;

Och sade: Min herre, vi vorom tillförene här nedre till att köpa spisning:

21 Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци сваког нас беху озго у врећи његовој, новци наши на меру; и ево смо их донели натраг;

Och då vi kommo i herberget, och löste upp våra säckar, si, då voro hvars och ens penningar ofvan i hans säck, med fulla vigt; derföre hafve vi åter fört dem med oss.

22 А друге смо новце донели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.

Hafvom också fört andra penningar med oss, till att köpa spisning med. Men vi vete icke, ho som hafver stungit oss våra penningar i våra säckar.

23 А он им рече: Будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашег метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.

Men han sade: Varer till frids, frukter eder icke, edar Gud, och edar faders Gud, hafver gifvit eder en skatt i edra säckar; edra penningar hafver jag fått. Och han hade Simeon ut till dem.

24 И уведе их човек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховим положи.

Och hade dem i Josephs hus: Gaf dem vatten, att de skulle två sina fötter, och gaf deras åsnar foder.

25 И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они онде јести.

Men de redde till skänkerna, tilldess Joseph kom till middagen; ty de hade hört, att de skulle der äta bröd.

26 И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.

Då nu Joseph gick in i huset, båro de honom skänkerna i huset på sina händer, och föllo för honom neder på jordena.

27 А он их запита како су, и рече: Како је отац ваш стари, за кога ми говористе? Је ли јоште жив?

Men han tackade dem kärliga, och sade: Går det väl med edrom fader den gamla, der I mig af saden? Lefver han ännu?

28 А они рекоше: Добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И поклонише му се.

De svarade: Vårom fader dinom tjenare går väl, och han lefver ännu: Och bugade sig, och föllo ned för honom.

29 А он погледавши виде Венијамина брата свог, сина матере своје, и рече: Је ли вам то најмлађи брат ваш за ког ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!

Och han lyfte upp sin ögon, och såg sin broder BenJamin, sine moders son, och sade: Är det edar yngste broder, som I saden mig af? Och sade ytterligare: Gud vare dig nådelig, min son.

30 А Јосифу гораше срце од љубави према брату свом, те брже потражи где ће плакати, и ушавши у једну собу плака онде.

Och Joseph hastade, ty hans hjerta var brinnande öfver sin broder, och sökte rum till att gråta; och gick i sin kammar, och gret der.

31 После умив се изађе, и устежући се рече: Дајте јело.

Och då han hade tvagit sitt ansigte, gick han ut, och höll sig fast, och sade: Lägger bröd fram.

32 И донесоше њему најпосле и Мисирцима који обедоваху у њега, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.

Och der bars fram, besynnerliga för honom, och besynnerliga för dem, och för de Egyptier, som med honom åto, ock besynnerliga; förty de Egyptier töras icke äta bröd med de Ebreer, det är en vederstyggelse för dem.

33 А сеђаху пред њим старији по старештву свом а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.

Och de sattes för honom, den förstfödde efter sina förstfödslo, och den yngste efter sin ungdom. Der förundrade de sig uppå inbördes.

34 И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.

Och man bar dem besynnerliga rätter af hans bord: Men BenJamin fem sinom mer än de andra; och de drucko, och vordo druckne med honom.