1 Мојсијева 31

1 А Јаков чу где синови Лаванови говоре: Јаков узе све што беше нашег оца, и од оног што беше нашег оца стече све ово благо.

2 И виде Јаков где лице Лаваново није према њему као пре.

3 И Господ рече Јакову: Врати се у земљу отаца својих и у род свој, и ја ћу бити с тобом.

4 И пославши Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље к стаду свом.

5 И рече им: Видим где лице оца вашег није према мени као пре; али је Бог оца мог био са мном.

6 И ви знате да сам служио оцу вашем како сам год могао;

7 А отац ме је ваш варао и мењао ми плату десет пута; али му Бог не даде да ме оштети;

8 Кад он рече: Шта буде шарено нека ти је плата, онда се младило све шарено; а кад рече: С белегом шта буде нека ти је плата, онда се младило све с белегом.

9 Тако Бог узе стоку оцу вашем и даде је мени;

10 Јер кад се упаљиваше стока, подигох очи своје и видех у сну, а то овнови и јарци што скачу на овце и козе беху шарени, с белегама прутастим и коластим.

11 А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове! А ја одговорих: Ево ме.

12 А он рече: Подигни сад очи своје и гледај, овнови и јарци што скачу на овце и козе, шарени су, с белегама прутастим и коластим; јер видех све што ти чини Лаван.

13 Ја сам Бог од Ветиља, где си прелио камен и учинио ми завет; устани сада и иди из ове земље, и врати се на постојбину своју.

14 Тада одговори Рахиља и Лија, и рекоше му: Еда ли још имамо какав део и наследство у дому оца свог?

15 Није ли нас држао као туђинке кад нас је продао? Па је још и наше новце једнако јео.

16 Јер све ово благо што узе Господ оцу нашем, наше је и наше деце. Зато чини све што ти је Господ казао.

17 И подиже се Јаков, и метну децу своју и жене своје на камиле;

18 И одведе сву стоку своју и све благо што беше стекао, стоку коју беше стекао у Падан-Араму, и пође к Исаку оцу свом у земљу хананску.

19 А Лаван беше отишао да стриже овце своје; и Рахиља украде идоле оцу свом.

20 И Јаков отиде крадом од Лавана Сирина не јавивши му да хоће да иде.

21 И побеже са свим благом својим, и подиже се те пређе преко воде, и упути се ка гори Галаду.

22 А трећи дан јавише Лавану да је побегао Јаков.

23 И узе са собом браћу своју, и пође за њим у потеру, и за седам дана стиже га на гори Галаду.

24 Али Бог дође Лавану Сирину ноћу у сну, и рече му: Чувај се да не говориш с Јаковом ни лепо ни ружно.

25 И стиже Лаван Јакова; а Јаков беше разапео шатор свој на гори, па и Лаван такође разапе свој с браћом својом на гори Галаду.

26 И Лаван рече Јакову: Шта учини те крадом побеже од мене и одведе кћери моје као на мач отете?

27 Зашто тајно побеже и крадом отиде од мене? Нити ми рече да те испратим с весељем и с песмама, с бубњевима и гуслама?

28 Нити ми даде да изљубим синове своје и кћери своје? Лудо си радио.

29 Могао бих вам досадити; али Бог оца вашег ноћас ми рече говорећи: Чувај се да не говориш с Јаковом ни лепо ни ружно.

30 Иди дакле кад си се тако ужелео куће оца свог; али зашто украде богове моје?

31 А Јаков одговори и рече: Бојах се и мишљах хоћеш силом отети кћери своје од мене.

32 А богове своје у кога нађеш, онај нека не живи више; пред нашом браћом тражи шта је твоје у мене, па узми. Јер Јаков није знао да их је украла Рахиља.

33 И уђе Лаван у шатор Јаковљев и у шатор Лијин и у шатор двеју робиња, и не нађе их; и изашав из шатора Лијина уђе у шатор Рахиљин.

34 А Рахиља узе идоле и сакри их под самар камиле своје и седе озго; и Лаван пипаше по целом шатору, и не нађе.

35 А она рече оцу свом: Немој се срдити, господару, што ти не могу устати, јер ми је шта у жена бива. Траживши дакле не нађе идоле своје.

36 И Јаков се расрди, и стаде корити Лавана, и говорећи рече му: Шта сам учинио, шта сам скривио, те си ме тако жестоко терао?

37 Пипао си сав пртљаг мој, па шта си нашао из своје куће? Дај овамо пред моју и своју браћу, нека расуде између нас двојице.

38 Ево двадесет година бих код тебе: овце твоје и козе твоје не јаловише се, а овнова из стада твог не једох.

39 Шта би зверје заклало нисам ти доносио, сам сам подмиривао; од мене си искао што би ми било украдено дању или ноћу.

40 Дању ме убијаше врућина а ноћу мраз; и сан ми не падаше на очи.

41 Тако ми је био двадесет година у твојој кући; служио сам ти четрнаест година за две кћери твоје и шест година за стоку твоју, и плату си ми мењао десет пута.

42 Да није Бог оца мог, Бог Аврамов, и страх Исаков био са мном, би ме зацело отпустио празна. Али је Бог видео невољу моју и труд руку мојих, па те укори ноћас.

43 А Лаван одговори Јакову и рече: Ове су кћери моје кћери, и ови су синови моји синови, и ова стока моја стока, и шта год видиш све је моје; па шта бих учинио данас кћерима својим или синовима њиховим које родише?

44 Него хајде да ухватимо веру, ја и ти, да буде сведочанство између мене и тебе.

45 И Јаков узе камен и утврди га за спомен.

46 И рече Јаков браћи својој; накупите камења. И накупише камења и сложише на гомилу, и једоше на гомили.

47 И Лаван га назва Јегар-Сахадут, а Јаков га назва Галед.

48 И рече Лаван: Ова гомила нека буде сведок између мене и тебе данас. Зато се прозва Галед.

49 А прозва се и Миспа, јер рече Лаван: Нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо видети један другог.

50 Ако уцвелиш кћери моје и ако узмеш жене преко мојих кћери, неће човек бити између нас него гле Бог сведок између мене и тебе.

51 И још рече Лаван Јакову: Гледај ову гомилу и гледај овај споменик, који подигох између себе и тебе.

52 Сведок је ова гомила и сведок је овај споменик, да ни ја нећу прећи преко ове гомиле к теби ни ти к мени да нећеш прећи преко ове гомиле и споменика овог на зло.

53 Бог Аврамов и богови Нахорови, богови оца њиховог, нека суде међу нама. А Јаков се закле страхом оца свог Исака.

54 И Јаков принесе жртву на гори, и сазва браћу своју на вечеру; и једоше па ноћише на гори.

55 А ујутру рано уста Лаван, и изљуби своју унучад и кћери своје, и благослови их, па отиде, и врати се у своје место.