1 Мојсијева 3
1 Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту?
Now the serpent was more subtil than any beast of the field which the LORD God had made. And he said to the woman, Yea, hath God said, Ye shall not eat of every tree of the garden?
2 А жена рече змији: Ми једемо род са сваког дрвета у врту;
And the woman said to the serpent, We may eat of the fruit of the trees of the garden:
3 Само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.
But of the fruit of the tree which is in the midst of the garden, God hath said, Ye shall not eat of it, neither shall ye touch it, lest ye die.
4 А змија рече жени: Нећете ви умрети;
And the serpent said to the woman, Ye shall not surely die:
5 Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло.
For God doth know that in the day ye eat of it, then your eyes shall be opened, and ye shall be as God, knowing good and evil.
6 И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси.
And when the woman saw that the tree was good for food, and that it was pleasant to the eyes, and a tree to be desired to make one wise, she took of its fruit, and ate, and gave also to her husband with her; and he ate.
7 Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковог и начинише себи прегаче.
And the eyes of them both were opened, and they knew that they were naked; and they sewed fig leaves together, and made for themselves aprons.
8 И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.
And they heard the voice of the LORD God walking in the garden in the cool of the day: and Adam and his wife hid themselves from the presence of the LORD God among the trees of the garden.
9 А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си?
And the LORD God called to Adam, and said to him, Where art thou?
10 А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.
And he said, I heard thy voice in the garden, and I was afraid, because I was naked; and I hid myself.
11 А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?
And he said, Who told thee that thou wast naked? Hast thou eaten of the tree, of which I commanded thee that thou shouldest not eat?
12 А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.
And the man said, The woman whom thou gavest to be with me, she gave me of the tree, and I ate.
13 А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох.
And the LORD God said to the woman, What is this that thou hast done? And the woman said, The serpent beguiled me, and I ate.
14 Тада рече Господ Бог змији: Кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до свог века.
And the LORD God said to the serpent, Because thou hast done this, thou art cursed above all cattle, and above every beast of the field; upon thy belly shalt thou go, and dust shalt thou eat all the days of thy life:
15 И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.
And I will put enmity between thee and the woman, and between thy seed and her seed; it shall bruise thy head, and thou shalt bruise his heel.
16 А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар.
To the woman he said, I will greatly multiply thy sorrow and thy conception; in sorrow thou shalt bring forth children; and thy desire shall be to thy husband, and he shall rule over thee.
17 Па онда рече Адаму: Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века;
And to Adam he said, Because thou hast hearkened to the voice of thy wife, and hast eaten of the tree, of which I commanded thee, saying, Thou shalt not eat of it: cursed is the ground for thy sake; in sorrow shalt thou eat of it all the days of thy life;
18 Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско;
Thorns also and thistles shall it bring forth to thee; and thou shalt eat the herb of the field;
19 Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.
In the sweat of thy face shalt thou eat bread, till thou shalt return to the ground; for out of it wast thou taken: for dust thou art, and to dust shalt thou return.
20 И Адам надеде жени својој име Јева, зато што је она мати свима живима.
And Adam called his wife’s name Eve; because she was the mother of all living.
21 И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.
For Adam also and for his wife the LORD God made coats of skins, and clothed them.
22 И рече Господ Бог: Ето, човек поста као један од нас знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руку своју и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи.
And the LORD God said, Behold, the man hath become as one of us, to know good and evil: and now, lest he should put forth his hand, and take also of the tree of life, and eat, and live for ever:
23 И Господ Бог изагна га из врта едемског да ради земљу, од које би узет;
Therefore the LORD God sent him forth from the garden of Eden, to till the ground from which he was taken.
24 И изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.
So he drove out the man; and he placed at the east of the garden of Eden Cherubim, and a flaming sword which turned every way, to guard the way of the tree of life.
