Јездрина 9
1 А кад се то сврши, приступише к мени кнезови говорећи: Народ Израиљев и свештеници и Левити нису се одвојили од народа земаљских ради гадова њихових, од Хананеја, Хетеја, Ферезеја, Јевусеја, Амонаца, Моаваца, Мисираца и Амореја.
Now when these things were completed, the princes came to me, saying, The people of Israel, and the priests and the Levites, have not separated themselves from the peoples of the lands, according to their abominations, [even] of the Canaanites, the Hittites, the Perizzites, the Jebusites, the Ammonites, the Moabites, the Egyptians, and the Amorites;
2 Јер узеше кћери њихове себи и синовима својим, те се помеша свето семе с народима земаљским; и рука свештеничка и главарска беше прва у том преступу.
for they have taken of their daughters for themselves and for their sons, and have mingled the holy seed with the peoples of the lands; and the hand of the princes and rulers has been chief in this unfaithfulness.
3 И кад чух то, раздрех хаљину своју и плашт свој, и скубох косу с главе своје и браду своју, и седох тужан.
And when I heard this thing, I rent my mantle and my garment, and plucked off the hair of my head and of my beard, and sat down overwhelmed.
4 И скупише се к мени сви који се бојаху речи Бога Израиљевог за преступ оних који дођоше из ропства, а ја сеђах тужан до вечерње жртве.
Then were assembled to me every one that trembled at the words of the God of Israel, because of the unfaithfulness of those that had been carried away; and I sat overwhelmed until the evening oblation.
5 А о вечерњој жртви устах од јада свог у раздртој хаљини и плашту, клекавши на колена своја раширих руке своје ка Господу Богу свом,
And at the evening oblation I arose up from my humiliation; and with my mantle and my garment rent, I fell on my knees, and spread out my hands to Jehovah my God,
6 И рекох: Боже мој! Стидим се и срамим се подигнути очи своје к Теби, Боже мој; јер безакоња наша намножише се сврх главе и кривице наше нарастоше до неба.
and said: O my God, I am ashamed and blush to lift up my face to thee, my God; for our iniquities are increased over [our] head, and our trespass is grown up to the heavens.
7 Од времена отаца својих до данас под кривицом смо великом, и за безакоња своја бисмо предани ми и цареви наши и свештеници наши у руке царевима земаљским под мач, у ропство, у грабеж и у срамоту, као што се види данас.
Since the days of our fathers, we have been in great trespass to this day; and for our iniquities we, our kings, our priests, have been given into the hand of the kings of the lands, to the sword, and to captivity, and to spoil, and to confusion of face, as it is this day.
8 А сада зачас дође нам милост од Господа Бога нашег, те нам остави остатак и даде нам клин у светом месту свом да би просветлио очи наше Бог наш и дао нам да мало одахнемо у ропству свом.
And now for a little space there hath been favour from Jehovah our God, to leave us a remnant to escape, and to give us a nail in his holy place, that our God may lighten our eyes, and give us a little reviving in our bondage.
9 Јер робље смо, али у ропству нашем није нас оставио Бог наш, него нам даде те нађосмо милост пред царевима персијским давши нам да одахнемо да подигнемо дом Бога свог и оправимо пустолине његове, и давши нам ограду у Јудеји у Јерусалиму.
For we are bondmen; yet our God hath not forsaken us in our bondage, but hath extended mercy unto us before the kings of Persia, to give us a reviving, to set up the house of our God and to repair the ruins thereof, and to give us a wall in Judah and in Jerusalem.
10 Сада дакле шта да кажемо, Боже наш, после тога? Јер остависмо заповести Твоје,
And now, what shall we say, our God, after this? for we have forsaken thy commandments,
11 Које си заповедио преко слуга својих пророка говорећи: Земља у коју идете да је наследите земља је нечиста од нечистоте народа земаљских, с гадова њихових, којима је напунише од краја до краја у нечистоти својој.
which thou hast commanded by thy servants the prophets, saying, The land, unto which ye go to possess [it], is an unclean land through the filthiness of the peoples of the lands, through their abominations with which they have filled it from one end to another through their uncleanness.
12 И зато кћери својих не дајите за синове њихове, и кћери њихових не узимајте за синове своје, и не тражите мир њихов ни добро њихово до века да бисте се окрепили, јели добра оне земље и оставили је у наследство синовима својим довека.
Now therefore give not your daughters to their sons, neither take their daughters to your sons, nor seek their peace or their prosperity for ever; that ye may be strong, and eat the good of the land, and leave it for an inheritance to your children for ever.
13 И после свега што дође на нас за зла дела наша и за велику кривицу нашу, јер си нас, Боже наш, покарао мање него што греси наши заслужују, и дао си нам остатак овакав,
And after all that is come upon us for our evil deeds and for our great trespass, seeing that thou our God hast punished us less than our iniquities [deserve], and hast given us such deliverance as this,
14 Еда ли ћемо опет преступати заповести Твоје и пријатељити се с овим гадним народима? Не би ли се разгневио на нас докле нас не би потро да ни један не остане и не избави се?
should we again break thy commandments, and join in affinity with the peoples of these abominations? wouldest thou not be angry with us till thou hadst consumed us, so that there should be no remnant nor any to escape?
15 Господе Боже Израиљев! Ти си праведан, јер остасмо остатак, као што са види данас. Ево ми смо пред Тобом с кривицом својом, премда се не може стајати пред Тобом за то.
Jehovah, God of Israel, thou art righteous; for we are a remnant that is escaped, as [it is] this day. Behold, we are before thee in our trespasses; for there is no standing before thee because of this.
