Књига пророка Језекиља 35
1 Опет ми дође реч Господња говорећи:
Et factus est sermo Domini ad me, dicens:
2 Сине човечји, окрени лице своје према гори Сиру и пророкуј против ње.
Fili hominis pone faciem tuam adversum montem Seir, et prophetabis de eo, et dices illi:
3 И реци: Овако вели Господ Господ: ево ме на тебе, горо Сире! И дигнућу руку своју на те, и опустећу те сасвим.
Haec dicit Dominus Deus: Ecce ego ad te mons Seir, et extendam manum meam super te, et dabo te desolatum atque desertum.
4 Градове ћу твоје опустети, и ти ћеш бити пустош, и познаћеш да сам ја Господ.
Urbes tuas demoliar, et tu desertus eris: et scies quia ego Dominus.
5 Што је у тебе вечно непријатељство, и расипаш синове Израиљеве мачем у невољи њиховој, кад је крај безакоњу њиховом,
Eo quod fueris inimicus sempiternus, et concluseris filios Israel in manus gladii in tempore afflictionis eorum, in tempore iniquitatis extremae:
6 Зато, тако ја био жив, говори Господ Господ, крви ћу те предати и крв ће те гонити, јер не мрзиш на крв, крв ће те гонити.
Propterea vivo ego, dicit Dominus Deus: quoniam sanguini tradam te, et sanguis te persequetur: et cum sanguinem oderis, sanguis persequetur te.
7 И обратићу гору Сир сасвим у пустош, да нико неће долазити ни одлазити.
Et dabo montem Seir desolatum atque desertum: et auferam de eo euntem, et redeuntem.
8 И напунићу горе њене побијених њених; на хумовима твојим и у долинама твојим и по свим потоцима твојим падаће побијени од мача.
Et implebo montes eius occisorum suorum: in collibus tuis, et in vallibus tuis, atque in torrentibus interfecti gladio cadent.
9 Вечну пустињу начинићу од тебе и градови се твоји неће оправити, и познаћете да сам ја Господ.
In solitudines sempiternas tradam te, et civitates tuae non habitabuntur: et scietis quia ego Dominus Deus.
10 Што говориш: Ова два народа и ове две земље моје ће бити, и наследићемо их, ако и јесте Господ био онде,
Eo quod dixeris: Duae gentes, et duae terrae meae erunt, et hereditate possidebo eas: cum Dominus esset ibi:
11 Зато, тако ја жив био, говори Господ Господ, учинићу по гневу твом и по зависти твојој, с којом си поступала из мржње према њима, и бићу познат међу њима кад ти судим.
Propterea vivo ego, dicit Dominus Deus, quia faciam iuxta iram tuam, et secundum zelum tuum, quem fecisti odio habens eos: et notus efficiar per eos cum te iudicavero.
12 И познаћеш да сам ја Господ чуо све твоје хуле које си говорила на горе Израиљеве рекавши: Опустеше, нама су дане да их једемо.
Et scies quia ego Dominus audivi universa opprobria tua, quae locutus es de montibus Israel, dicens: Deserti, nobis ad devorandum dati sunt.
13 И величасте се супрот мени устима својим, и множисте на ме речи своје; чуо сам.
Et insurrexistis super me ore vestro, et rogastis adversum me verba vestra: ego audivi.
14 Овако вели Господ Господ: Кад се сва земља стане веселити, тебе ћу опустети.
Haec dicit Dominus Deus: Laetante universa terra, in solitudinem te redigam.
15 Како си се ти веселила наследству дома Израиљевог што опусте, тако ћу и тебе учинити: опустећеш, горо Сире, и сва земљо едомска; и познаће се да сам ја Господ.
Sicuti gavisus es super hereditatem domus Israel, eo quod fuerit dissipata, sic faciam tibi: dissipatus eris mons Seir, et Idumaea omnis: et scient quia ego Dominus.
