Књига пророка Језекиља 15

1 Опет ми дође реч Господња говорећи:

Et factus est sermo Domini ad me, dicens:

2 Сине човечји, шта је дрво од лозе винове према сваком другом дрвету, или лоза винова према дрвећу у шуми?

Fili hominis, quid fiet de ligno vitis ex omnibus lignis nemorum, quæ sunt inter ligna silvarum?

3 Узима ли се од ње дрво да се начини шта? Узима ли се од ње клин да се обеси о њему какав суд?

Numquid tolletur de ea lignum, ut fiat opus, aut fabricabitur de ea paxillus, ut dependeat in eo quodcumque vas?

4 Гле, меће се у огањ да изгори; кад јој оба краја сажеже огањ, и средина јој изгори, хоће ли још бити за шта?

Ecce igni datum est in escam: utramque partem eius consumpsit ignis, et medietas eius redacta est in favillam: numquid utile erit ad opus?

5 Гле, док беше цела, не могаше се ништа од ње начинити, а камо ли ће бити за шта кад је огањ прождре и изгоре.

Etiam cum esset integrum, non erat aptum ad opus: quanto magis cum illud ignis devoraverit, et combusserit, nihil ex eo fiet operis?

6 Зато овако вели Господ Господ: Какво је међу дрветима шумским дрво од винове лозе, које дадох огњу да га једе, тако ћу учинити становнике јерусалимске.

Propterea hæc dicit Dominus Deus: Quomodo lignum vitis inter ligna silvarum, quod dedi igni ad devorandum, sic tradam habitatores Ierusalem.

7 Јер ћу им на супрот окренути лице своје; кад изиђу из једног огња, други ће их огањ прождрети, и познаћете да сам ја Господ, кад окренем лице своје на супрот њима.

Et ponam faciem meam in eos: de igne egredientur, et ignis consumet eos: et scietis quia ego Dominus, cum posuero faciem meam in eos,

8 И обратићу земљу у пустињу, јер учинише неверу, говори Господ Господ.

et dedero terram inviam, et desolatam: eo quod prævaricatores extiterint, dicit Dominus Deus.