2 Мојсијева 5

1 А после изађоше Мојсије и Арон пред Фараона, и рекоше му: Овако вели Господ Бог Израиљев: Пусти народ мој да ми празнују празник у пустињи.

And afterward Moses and Aaron went in, and told Pharaoh, Thus saith the LORD God of Israel, Let my people go, that they may hold a feast to me in the wilderness.

2 Али Фараон рече: Ко је Господ да послушам глас његов и пустим Израиља? Не знам Господа, нити ћу пустити Израиља.

And Pharaoh said, Who is the LORD, that I should obey his voice to let Israel go? I know not the LORD, neither will I let Israel go.

3 А они рекоше: Бог јеврејски срете нас; молимо ти се да отидемо три дана хода у пустињу да принесемо жртву Господу Богу свом, да не пошаље на нас помор или мач.

And they said, The God of the Hebrews hath met with us: let us go, we pray thee, three days’ journey into the desert, and sacrifice to the LORD our God; lest he fall upon us with pestilence, or with the sword.

4 А цар мисирски рече им: Мојсије и Ароне, зашто одвлачите народ од рада његовог? Идите на свој посао.

And the king of Egypt said to them, Why do ye, Moses and Aaron, loose the people from their works? go to your burdens.

5 Још рече Фараон: Ето, народа је много у земљи; а ви још хоћете да оставља своје послове.

And Pharaoh said, Behold, the people of the land now are many, and ye make them rest from their burdens.

6 И у исти дан заповеди Фараон настојницима над народом и управитељима његовим, и рече:

And Pharaoh commanded the same day the taskmasters of the people, and their officers, saying,

7 Од сад немојте давати народу плеву за опеке као до сада, нека иду сами и купе себи плеву.

Ye shall no more give the people straw to make brick, as before: let them go and gather straw for themselves.

8 А колико су опека до сад начињали толико изгоните и од сад, нити шта смањите; јер беспосличе, и зато вичу говорећи: Да идемо да принесемо жртву Богу свом.

And the number of the bricks, which they made before, ye shall lay upon them; ye shall not diminish any of it: for they are idle; therefore they cry, saying, Let us go and sacrifice to our God.

9 Ваља навалити послове на те људе, па ће радити и неће слушати лажљиве речи.

Let more work be laid upon the men, that they may labour in it; and let them not regard vain words.

10 И изашавши настојници народни и управитељи рекоше народу говорећи: Тако вели Фараон: Ја вам нећу давати плеву.

And the taskmasters of the people went out, and their officers, and they spoke to the people, saying, Thus saith Pharaoh, I will not give you straw.

11 Идите сами и купите себи плеву где нађете, а од посла вам се неће попустити ништа.

Go ye, get for yourselves straw where ye can find it: yet not any of your work shall be diminished.

12 И разиђе се народ по свој земљи мисирској да чупа стрњику место плеве.

So the people were scattered abroad throughout all the land of Egypt to gather stubble instead of straw.

13 А настојници наваљиваху говорећи: Свршујте послове своје колико долази на дан, као кад је било плеве.

And the taskmasters hastened them, saying, Fulfil your works, your daily tasks, as when there was straw.

14 И управитељи синова Израиљевих, које поставише над њима настојници Фараонови, допадаху боја, и говораше им се: Зашто ни јуче ни данас не начинисте онолико опека колико вам је одређено, као пре?

And the officers of the children of Israel, which Pharaoh’s taskmasters had set over them, were beaten, and demanded, Why have ye not fulfilled your task in making brick both yesterday and to day, as before?

15 И отидоше управитељи синова Израиљевих, и повикаше к Фараону говорећи: Зашто чиниш тако слугама својим?

Then the officers of the children of Israel came and cried to Pharaoh, saying, Why dealest thou thus with thy servants?

16 Плева се не даје слугама твојим, па опет кажу нам: Градите опеке. И ево бију слуге твоје, а крив је твој народ.

There is no straw given to thy servants, and they say to us, Make brick: and, behold, thy servants are beaten; but the fault is in thy own people.

17 А он рече: Беспосличите, беспосличите, и зато говорите: Да идемо да принесемо жртву Господу.

But he said, Ye are idle, ye are idle: therefore ye say, Let us go and sacrifice to the LORD.

18 Него идите, радите; плева вам се неће давати, а опеке да дајете на број.

Go therefore now, and work; for there shall no straw be given you, yet shall ye deliver the number of bricks.

19 И управитељи синова Израиљевих видеше да је зло по њих што им се каза: Да не буде опека мање на дан.

And the officers of the children of Israel saw that they were in trouble, after it was said, Ye shall not diminish the number of your bricks of your daily task.

20 И отишавши од Фараона сретоше Мојсија и Арона, који изиђоше пред њих.

And they met Moses and Aaron, who stood in the way, as they came forth from Pharaoh:

21 Па им рекоше: Господ нека вас види и суди, што нас омразисте Фараону и слугама његовим, и дадосте им мач у руку да нас побију.

And they said to them, The LORD look upon you, and judge; because ye have made us odious in the eyes of Pharaoh, and in the eyes of his servants, to put a sword in their hands to slay us.

22 И Мојсије се врати ка Господу и рече: Господе, зашто си навукао то зло на народ? Зашто си ме послао?

And Moses returned to the LORD, and said, Lord, why hast thou so oppressed this people? why is it that thou hast sent me?

23 Јер откако изиђох пред Фараона и проговорих у твоје име, још горе поступа с народом овим, а Ти не избави народ свој.

For since I came to Pharaoh to speak in thy name, he hath done evil to this people; neither hast thou delivered thy people at all.