Књига проповедникова 3
1 Свему има време, и сваком послу под небом има време.
For every thing there is a fixed period, and an appointed time to every thing under heaven: —
2 Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
A time to be born, and a time to die. A time to plant, and a time to pluck up what is planted.
3 Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
A time to kill, and a time to heal. A time to breaking down, and a time to build up.
4 Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
A time to weep, and a time to laugh. A time to mourn, and a time to dance.
5 Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
A time to cast stones asunder, and a time to gather stones together. A time to embrace, and a time to refrain from embracing.
6 Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
A time to seek, and a time to lose. A time to keep, and a time to cast away.
7 Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
A time to rend, and a time to sew. A time to keep silence, and a time to speak.
8 Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
A time to love, and a time to hate. A time of war, and a time of peace.—
9 Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
What profit hath he who laboreth from that with which he wearieth himself?
10 Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.
I have seen the business which God hath given to the sons of men to exercise themselves therewith.
11 Све је учинио да је лепо у своје време, и савет метнуо им је у срце, али да не може човек докучити дела која Бог твори, ни почетка ни краја.
God maketh every thing good in its time; but he hath put the world into the heart of man, so that he understandeth not the work which God doeth, from the beginning to the end.
12 Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.
I know that there is nothing better for a man than that he should rejoice and enjoy good his life long.
13 И кад сваки човек једе и пије и ужива добра од сваког труда свог, то је дар Божји.
But when a man eateth and drinketh, and enjoyeth good through all his labor, this is the gift of God.
14 Дознах да шта год твори Бог оно траје довека, не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети; и Бог твори да би Га се бојали.
I know that whatever God doeth, that shall be for ever. Nothing can be added to it, and nothing taken from it; and God doeth it that men may fear before him.
15 Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло.
That which is, was long ago; and that which is to be, hath already been; and God recalleth that which is past.
16 Још видех под сунцем где је место суда безбожност и место правде безбожност.
Moreover, I saw under the sun that in the place of justice there was iniquity; and in the place of righteousness, iniquity.
17 И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има време свему и сваком послу.
Then said I in my heart, “God will judge the righteous and the wicked.” For there shall be a time for every matter and for every work.
18 Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.
I said in my heart concerning the sons of men, that God will prove them, in order that they may see that they are like the beasts.
19 Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.
For that which befalleth the sons of men befalleth beasts: one lot befalleth both. As the one dieth, so dieth the other. Yea, there is one spirit in them, and a man hath no pre-eminence above a beast; for all is vanity.
20 Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.
All go to one place; all are from the dust, and all turn to dust again.
21 Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доле под земљу?
Who knoweth the spirit of man, whether it goeth upward, and the spirit of a beast, whether it goeth downward to the earth?
22 Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради, јер му је то део; јер ко ће га довести да види шта ће бити после њега?
And so I saw that there is nothing better than that a man should rejoice in his labors; for that is his portion. For who shall bring him to see what shall be after him?
