Књига проповедникова 1
1 Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.
The words of the Preacher, the son of David, king in Jerusalem.
2 Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.
Vanity of vanities, says the Preacher, vanity of vanities; all is vanity.
3 Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?
What profit has a man of all his labour which he takes under the sun?
4 Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.
One generation passes away, and another generation comes: but the earth abides for ever.
5 Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.
The sun also arises, and the sun goes down, and hastes to his place where he arose.
6 Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.
The wind goes toward the south, and turns about unto the north; it whirls about continually, and the wind returns again according to his circuits.
7 Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.
All the rivers run into the sea; yet the sea is not full; unto the place from whence the rivers come, thither they return again.
8 Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.
All things are full of labour; man cannot utter it: the eye is not satisfied with seeing, nor the ear filled with hearing.
9 Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.
The thing that has been, it is that which shall be; and that which is done is that which shall be done: and there is no new thing under the sun.
10 Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.
Is there any thing whereof it may be said, See, this is new? it has been already of old time, which was before us.
11 Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.
There is no remembrance of former things; neither shall there be any remembrance of things that are to come with those that shall come after.
12 Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.
I the Preacher was king over Israel in Jerusalem.
13 И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.
And I gave my heart to seek and search out by wisdom concerning all things that are done under heaven: this sore travail has God given to the sons of man to be exercised therewith.
14 Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.
I have seen all the works that are done under the sun; and, behold, all is vanity and vexation of spirit.
15 Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.
That which is crooked cannot be made straight: and that which is lacking cannot be numbered.
16 Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.
I communed with mine own heart, saying, Lo, I am come to great estate, and have got more wisdom than all they that have been before me in Jerusalem: yea, my heart had great experience of wisdom and knowledge.
17 И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.
And I gave my heart to know wisdom, and to know madness and folly: I perceived that this also is vexation of spirit.
18 Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.
For in much wisdom is much grief: and he that increases knowledge increases sorrow.
