Дела апостолска 27
1 И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
And when it was determined that we should sail for Italy, they delivered Paul and certain other prisoners to a centurion named Julius, of the Augustan band.
2 А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.
And going on board a ship of Adramyttium, about to sail along the coasts of Asia, we put to sea; Aristarchus, a Macedonian of Thessalonica, being with us.
3 И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.
And the next day we landed at Sidon; and Julius treated Paul kindly, and gave him leave to go to his friends, and receive their care.
4 И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.
And thence putting to sea, we sailed under Cyprus, because the winds were contrary.
5 И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.
And having sailed over the sea along Cilicia and Pamphylia, we came to Myra, a city of Lycia.
6 И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
And there the centurion, finding a ship of Alexandria about to sail for Italy, put us on board of it.
7 И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.
And sailing slowly some days, and having with difficulty arrived over against Cnidus, the wind not permitting us to put in, we sailed under Crete, over against Salmone;
8 И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.
and coasting along it with difficulty we came to a place called Fair Havens, near which was the city Lasea.
9 А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле
And much time having been spent, and the voyage being now dangerous, because the Fast had already gone by, Paul advised them,
10 Говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.
saying, Sirs, I perceive that this voyage will be with injury and much loss, not only of the lading and the ship, but also of our lives.
11 Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.
But the centurion believed the master and the owner of the ship more than what was spoken by Paul.
12 А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.
And as the harbor was not well situated for wintering, the greater part advised to sail thence also, if by any means they might reach Phoenix, a harbor of Crete, looking toward the southwest and northwest, and there winter.
13 И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
And when a south wind blew gently, supposing that they had obtained their purpose, they weighed anchor, and coasted along close by Crete.
14 Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.
But not long after, there rushed against it a tempestuous wind, called Euroclydon.
15 А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
And the ship being caught, and unable to face the wind, we gave up to it, and were driven along.
16 А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
And running under a certain small island called Clauda, we were hardly able to get possession of the boat;
17 Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
which when they had taken up, they used helps, undergirding the ship; and fearing lest they should run into the Syrtis, they lowered the sail and so were driven.
18 А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.
And as we were violently tempest-tossed, the next day they began to lighten the vessel;
19 И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.
and the third day we cast out with our own hands the movables of the ship.
20 А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.
And as neither sun nor stars had appeared for many days, and no small tempest lay on us, thenceforward all hope that we should be saved was taken away.
21 И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
And after there had been much abstinence from food, Paul stood up in the midst of them and said, Sirs, ye should have hearkened to me, and not have put to sea from Crete, nod thus brought upon yourselves this injury and loss.
22 И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
And now I exhort you to be of good cheer; for there will be no loss of life among you, but only of the ship.
23 Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,
For there stood by me this night an angel of God, whose I am, and whom I serve,
24 Говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
saying, Fear not, Paul! Thou must stand before Caesar; and lo, God hath given thee all those that sail with thee.
25 Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
Wherefore, sirs, be of good cheer; for I believe God, that it will be just as it hath been told me.
26 Али ваља нам доћи на једно острво.
But we must be cast upon some island.
27 А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
And when the fourteenth night had come on, as we were driven onward in the Adriatic sea, about midnight the sailors suspected that they were near some country;
28 И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
and sounding, they found twenty fathoms; and having gone a little further and sounded again, they found fifteen fathoms;
29 Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
then fearing lest we should fall upon rocks, they cast four anchors out of the stern, and wished for day.
30 А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,
And as the sailors were seeking means to escape from the ship, when they had lowered the boat into the sea, under the pretence that they were about to carry out anchors from the foreship,
31 Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
Paul said to the centurion and to the soldiers, If these men do not stay in the ship, ye cannot be saved.
32 Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
Then the soldiers cut off the ropes of the boat, and let it fall off.
33 А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
And while the day was coming on, Paul exhorted them all to take food; saying, This is the fourteenth day that ye have waited, and continued fasting, having taken nothing.
34 Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.
Wherefore I exhort you to take food; for this is for your safety; for there shall not a hair be lost from the head of one of you.
35 И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
And having thus spoken, he took bread, and gave thanks to God in presence of them all, and having broken it, he began to eat.
36 Онда се сви развеселивши и они једоше.
Then were they all of good cheer, and they also took food.
37 А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.
And there were of us in the ship in all two hundred and seventy-six souls.
38 И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
And when they had eaten enough, they lightened the ship, casting out the grain into the sea.
39 А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
And when it was day, they did not know the land; but they observed a certain creek having a beach, into which they determined, if possible, to run the ship.
40 И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.
And cutting away the anchors, they left them in the sea, and at the same time unfastening the rudder-bands, and hoisting the foresail to the wind, they made toward the beach.
41 А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
And falling into a place having the sea on both sides, they ran the ship aground; and the prow stuck fast, and remained immovable, but the stern was breaking to pieces with the violence [[of the waves]].
42 А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
And on the part of the soldiers there was a plan to kill the prisoners, lest any one should swim out and escape.
43 Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;
But the centurion, wishing to save Paul, kept them from their purpose, and ordered those who could swim to cast themselves first into the sea, and get to land,
44 А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
and the rest, some on boards, and others on something from the ship. And in this way it came to pass, that they all escaped safe to land.
