< Дела апостолска 19 >
1 Догоди се пак, кад беше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике
2 Рече им: Јесте ли примили Духа Светог кад сте веровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети.
3 А он им рече: На шта се дакле крстисте? А они рекоше: На крштење Јованово.
4 А Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да верују Оног који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса.
5 А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.
6 А кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораше језике и прорицаху.
7 А беше људи свега око дванаест.
8 И ушавши у зборницу говораше слободно три месеца учећи и уверавајући за царство Божје.
9 А кад неки беху отврднули и свађаху се хулећи на пут Господњи пред народом, одступи од њих и одлучи ученике, па се препираше сваки дан у школи неког Тирана.
10 И ово је бивало две године, тако да сви који живљаху у Азији, и Јевреји и Грци, чуше реч Господа Исуса.
11 И Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловим,
12 Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тела његовог носили на болеснике, и они се исцељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих.
13 И почеше неки од Јевреја, који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати над онима у којима беху зли духови име Господа Исуса говорећи: Заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда.
14 А беху неких седам синова Скеве Јеврејина, поглавара свештеничког, који ово чињаху.
15 А дух зли одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?
16 И скочивши на њих човек у коме беше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да голи и израњени утекоше из оне куће.
17 И ово дознаше сви који живљаху у Ефесу, и Јевреји, и Грци; и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.
18 И многи од оних што вероваху, долажаху те се исповедаху и казиваху шта су учинили.
19 А многи од оних који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педесет хиљада гроша.
20 Тако здраво растијаше и надвлађиваше реч Господња.
21 И кад се ово сврши, намисли Павле да прође преко Македоније и Ахаје, и да иде у Јерусалим, и рече: Пошто будем тамо, ваља ми и Рим видети.
22 И посла у Македонију двојицу од оних који га служаху, Тимотија и Ераста; а он оста неко време у Азији.
23 А у оно време подиже се не мала буна пута ради Господњег,
24 Јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао,
25 Он скупи ове и других оваквих ствари мајсторе, и рече: Људи! Ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење;
26 И видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: То нису богови што се рукама човечијим граде.
27 И не само што ће ова несрећа доћи на наш занат да не пролази, него се неће марити ни за цркву велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свет поштује.
28 А кад они ово чуше, напунише се гнева, и викаху говорећи: Велика је Дијана Ефеска!
29 И сав се град напуни буне; и наваливши једнодушно на збориште ухватише Гаја и Аристарха из Македоније, другове Павлове.
30 А кад Павле хтеде да иде међу народ, не дадоше му ученици.
31 А неки и од азијских поглавара који му беху пријатељи, послаше к њему саветујући га да не излази на збориште.
32 Једни пак викаху једно а други друго; јер беше сабор смућен, и највише их не знаху зашто су се скупили.
33 А једни од народа извукоше Александра, кад га Јевреји изведоше. А Александар махнувши руком хтеде да одговори народу.
34 А кад га познаше да је Јеврејин, повикаше сви у глас, и викаху око два сата: Велика је Дијана Ефеска.
35 А писар утишавши народ рече: Људи Ефесци! Ко је тај човек који не зна да град Ефес слави велику богињу Дијану и њен кип небески?
36 Кад дакле то не може нико одрећи, ваља ви да будете мирни, и ништа нагло да не чините;
37 Јер доведосте ове људе који нити су цркву Дијанину покрали, нити хуле на вашу богињу.
38 А Димитрије и мајстори који су с њим ако имају какву тужбу, имају судови, и имају намесници, нека туже један другог.
39 Ако ли шта друго иштете, нека се извиди на правој скупштини.
40 Јер се бојимо да не будемо тужени за данашњу буну; а ниједног узрока нема којим бисмо се могли оправдати за ову буну.
41 И ово рекавши распусти народ који се беше сабрао.
