2 Коринћанима 1
1 Од Павла, апостола Исуса Христа по вољи Божијој и брата Тимотија цркви Божјој у Коринту, са свима светима који су у свој Ахаји:
Paul, apostle of Jesus Christ by God's will, and the brother Timotheus, to the assembly of God which is in Corinth, with all the saints who are in the whole of Achaia.
2 Благодат вам и мир од Бога Оца нашег, и Господа Исуса Христа.
Grace to you, and peace from God our Father, and [the] Lord Jesus Christ.
3 Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе,
Blessed [be] the God and Father of our Lord Jesus Christ, the Father of compassions, and God of all encouragement;
4 Који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава.
who encourages us in all our tribulation, that we may be able to encourage those who are in any tribulation whatever, through the encouragement with which we ourselves are encouraged of God.
5 Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа.
Because, even as the sufferings of the Christ abound towards us, so through the Christ does our encouragement also abound.
6 Ако ли смо, пак, у невољи, за вашу је утеху и спасење, које постаје у трпљењу тих истих страдања која и ми подносимо.
But whether we are in tribulation, [it is] for your encouragement and salvation, wrought in the endurance of the same sufferings which we also suffer,
7 И надање наше тврдо је за вас. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у нашем страдању тако и у утеси.
(and our hope for you [is] sure; ) or whether we are encouraged, [it is] for your encouragement and salvation: knowing that as ye are partakers of the sufferings, so also of the encouragement.
8 Јер вам нећемо, браћо, затајити невољу нашу која нам се догоди у Азији кад нам је било претешко и преко силе тако да се нисмо надали ни живети;
For we do not wish you to be ignorant, brethren, as to our tribulation which happened [to us] in Asia, that we were excessively pressed beyond [our] power, so as to despair even of living.
9 Него сами у себи расудисмо да нам ваља помрети, да се већ не уздасмо у себе него у Бога који подиже мртве.
But we ourselves had the sentence of death in ourselves, that we should not have our trust in ourselves, but in God who raises the dead;
10 Који нас је од толике смрти избавио, и избавља; и у Њега се уздамо да ће нас и још избавити,
who has delivered us from so great a death, and does deliver; in whom we confide that he will also yet deliver;
11 С помоћу и ваше молитве за нас; да многи људи многу хвалу дају Богу за даре који су нама дати вас ради.
ye also labouring together by supplication for us that the gift towards us, through means of many persons, may be the subject of the thanksgiving of many for us.
12 Јер је наша слава ово: сведочанство савести наше да смо у простоти и чистоти Божјој, а не у мудрости телесној него по благодати Божјој живели на свету, а особито међу вама.
For our boasting is this, the testimony of our conscience, that in simplicity and sincerity before God, (not in fleshly wisdom but in God's grace, ) we have had our conversation in the world, and more abundantly towards you.
13 Јер вам друго не пишемо него шта читате и разумевате. А надам се да ћете и до краја разумети.
For we do not write other things to you but what ye well know and recognise; and I hope that ye will recognise to the end,
14 Као што неки и разуместе да смо вам слава као и ви нама за дан Господа нашег Исуса Христа.
even as also ye have recognised us in part, that we are your boast, even as ye [are] ours in the day of the Lord Jesus.
15 И у овом поуздању хтедох да вам дођем пре, да другу благодат имате;
And with this confidence I purposed to come to you previously, that ye might have a second favour;
16 И кроз вас да дођем у Македонију, и опет из Македоније да дођем к вама, и ви да ме пратите у Јудеју.
and to pass through to Macedonia by you, and again from Macedonia to come to you, and to be set forward by you to Judaea.
17 Али кад сам ово хтео, еда ли сам дакле шта непристојно чинио? Или што се накањујем, да се по телу накањујем, да буде у мене да да, а не не?
Having therefore this purpose, did I then use lightness? Or what I purpose, do I purpose according to flesh, that there should be with me yea yea, and nay nay?
18 Али је Бог веран, те реч наша к вама не би да и не.
Now God [is] faithful, that our word to you is not yea and nay.
19 Јер Син Божји Исус Христос, ког ми вама приповедасмо ја и Силван и Тимотије, не би да и не, него у Њему би да.
For the Son of God, Jesus Christ, he who has been preached by us among you (by me and Silvanus and Timotheus), did not become yea and nay, but yea is in him.
20 Јер колико је обећања Божијих, у Њему су да, и у Њему амин, Богу на славу кроз нас.
For whatever promises of God [there are], in him is the yea, and in him the amen, for glory to God by us.
21 А Бог је који нас утврди с вама у Христу, и помаза нас,
Now he that establishes us with you in Christ, and has anointed us, [is] God,
22 Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша.
who also has sealed us, and given the earnest of the Spirit in our hearts.
23 А ја за сведока Бога призивам на своју душу да штедећи вас не дођох више у Коринт.
But I call God to witness upon my soul that to spare you I have not yet come to Corinth.
24 Не као да ми владамо вером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вери стојите.
Not that we rule over your faith, but are fellow-workmen of your joy: for by faith ye stand.
