1 Солуњанима 2
1 Јер сами знате, браћо, улазак наш к вама да не би узалуд;
For yourselves know, brethren, our entrance in unto you, that it was not in vain:
2 Него пострадавши пре и осрамоћени бивши, као што знате, у Филиби, ослободисмо се у Богу свом казивати вама јеванђеље Божије с великом борбом.
But having suffered many things before, and been shamefully treated (as you know) at Philippi, we had confidence in our God, to speak unto you the gospel of God in much carefulness.
3 Јер утеха наша није од преваре, ни од нечистоте, ни у лукавству;
For our exhortation was not of error, nor of uncleanness, nor in deceit:
4 Него како нас окуша Бог да смо верни да примимо јеванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који куша срца наша.
But as we were approved by God that the gospel should be committed to us: even so we speak, not as pleasing men, but God, who proveth our hearts.
5 Јер никад из ласкања не говорисмо к вама, као што знате, нити из узрока лакомства: Бог је сведок;
For neither have we used, at any time, the speech of flattery, as you know; nor taken an occasion of covetousness, God is witness:
6 Нити тражећи од људи славе, ни од вас, ни од других.
Nor sought we glory of men, neither of you, nor of others.
7 Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица негује своју децу.
Whereas we might have been burdensome to you, as the apostles of Christ: but we became little ones in the midst of you, as if a nurse should cherish her children:
8 Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели.
So desirous of you, we would gladly impart unto you not only the gospel of God, but also our own souls: because you were become most dear unto us.
9 Јер памтите, браћо, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадисмо ниједном од вас, проповедасмо вам јеванђеље Божије.
For you remember, brethren, our labour and toil: working night and day, lest we should be chargeable to any of you, we preached among you the gospel of God.
10 Ви сте сведоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који верујете,
You are witnesses, and God also, how holily, and justly, and without blame, we have been to you that have believed:
11 Као што знате да сваког од вас као отац децу своју
As you know in what manner, entreating and comforting you, (as a father doth his children, )
12 Молисмо и утешавасмо, и сведочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу.
We testified to every one of you, that you would walk worthy of God, who hath called you unto his kingdom and glory.
13 Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас реч чувења Божијег примисте не као реч човечију, него (као што заиста јесте) реч Божију, која и чини у вама који верујете.
Therefore, we also give thanks to God without ceasing: because, that when you had received of us the word of the hearing of God, you received it not as the word of men, but (as it is indeed) the word of God, who worketh in you that have believed.
14 Јер ви, браћо, прођосте као цркве Божије које су у Јудеји у Христу Исусу; јер тако и ви пострадасте од свог рода као и они од Јевреја,
For you, brethren, are become followers of the churches of God which are in Judea, in Christ Jesus: for you also have suffered the same things from your own coutrymen, even as they have from the Jews,
15 Који убише и Господа Исуса и пророке Његове, и који нас истераше, и Богу не угодише, и који се свим људима противе,
Who both killed the Lord Jesus, and the prophets, and have persecuted us, and please not God, and are adversaries to all men;
16 И забрањују нам казивати незнабошцима да се спасу; да испуне грехе своје свагда; али напослетку дође гнев на њих.
Prohibiting us to speak to the Gentiles, that they may be saved, to fill up their sins always: for the wrath of God is come upon them to the end.
17 А ми, браћо, осиротивши за вама неко време лицем а не срцем, већма хићасмо да видимо лице ваше с великом жељом.
But we, brethren, being taken away from you for a short time, in sight, not in heart, have hastened the more abundantly to see your face with great desire.
18 Зато хтедосмо да дођемо к вама, ја Павле једном и другом, и забрани нам сотона.
For we would have come unto you, I Paul indeed, once and again: but Satan hath hindered us.
19 Јер ко је наша нада или радост, или венац славе? Нисте ли и ви пред Господом нашим Исусом Христом о Његовом доласку?
For what is our hope, or joy, or crown of glory? Are not you, in the presence of our Lord Jesus Christ at his coming?
20 Јер сте ви наша слава и радост.
For you are our glory and joy.
