1 Коринћанима 13

1 Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.

2 И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.

3 И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.

4 Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,

5 Не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,

6 Не радује се неправди, а радује се истини,

7 Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

8 Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.

9 Јер нешто знамо и нешто пророкујемо;

10 А кад дође савршено, онда ће престати шта је нешто.

11 Кад ја бејах мало дете као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих детињство.

12 Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.

13 А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.