Psalmi 73
1 Ta dobar je Bog Izrailju, onima koji su èista srca.
Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.
2 A noge moje umalo ne zaðoše, umalo ne popuznuše stopala moja,
А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,
3 Jer se rasrdih na bezumnike videæi kako bezbožnici dobro žive.
Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.
4 Jer ne znaju za nevolju do same smrti, i tijelo je njihovo pretilo.
Јер не знају за невољу до саме смрти, и тело је њихово претило.
5 Na poslovima èovjeèijim nema ih, i ne muèe se s drugim ljudima.
На пословима човечијим нема их, и не муче се с другим људима.
6 Toga radi optoèeni su ohološæu kao ogrlicom, i obuèeni u obijest kao u stajaæe ruho.
Тога ради опточени су охолоћу као огрлицом, и обучени у обест као у стајаће рухо.
7 Od debljine izbuljeno im je oko, srce puno klape.
Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.
8 Potsmijevaju se, pakosno govore o nasilju, oholo govore.
Подсмевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
9 Usta svoja dižu u nebo, i zemlju prolazi jezik njihov.
Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.
10 I zato se onamo navraæaju neki iz naroda njegova, i piju vodu iz puna izvora.
И зато се онамо навраћају неки из народа његовог, и пију воду из пуног извора.
11 I govore: kako æe razabrati Bog? zar višnji zna?
И говоре: Како ће разабрати Бог? Зар Вишњи зна?
12 Pa eto, ovi bezbožnici sreæni na svijetu umnožavaju bogatstvo.
Па ето, ови безбожници срећни на свету умножавају богатство.
13 Zar dakle uzalud èistim srce svoje, i umivam bezazlenošæu ruke svoje,
Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
14 Dopadam rana svaki dan, i muke svako jutro?
Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
15 Kad bih kazao: govoriæu kao i oni, iznevjerio bih rod sinova tvojih.
Кад бих казао: Говорићу као и они, изневерио бих род синова Твојих.
16 I tako stadoh razmišljati da bih ovo razumio; ali to bješe teško u oèima mojima.
И тако стадох размишљати да бих ово разумео; али то беше тешко у очима мојим.
17 Dok najposlije uðoh u svetinju Božiju, i doznah kraj njihov.
Док најпосле не уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
18 Ta na klizavom mjestu postavio si ih, i bacaš ih u propast!
Та на клизавом месту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
19 Kako zaèas propadaju, ginu, nestaje ih od nenadne strahote!
Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
20 Kao san, kad se èovjek probudi, tako probudivši ih, Gospode, u ništa obraæaš utvaru njihovu.
Као сан, кад се човек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
21 Kad kipljaše srce moje i rastrzah se u sebi,
Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
22 Tada bijah neznalica i ne razumijevah; kao živinèe bijah pred tobom.
Тада бејах незналица и не разумевах; као живинче бијах пред Тобом.
23 Ali sam svagda kod tebe, ti me držiš za desnu ruku.
Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку.
24 Po svojoj volji vodiš me, i poslije æeš me odvesti u slavu.
По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу.
25 Koga imam na nebu? i s tobom nièega neæu na zemlji.
Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи.
26 Èezne za tobom tijelo moje i srce moje; Bog je grad srca mojega i dio moj dovijeka.
Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.
27 Jer evo koji otstupiše od tebe, ginu; ti istrebljavaš svakoga koji èini preljubu ostavljajuæi tebe.
Јер ево који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе.
28 A meni je dobro biti blizu Boga. Na Gospoda polažem nadanje svoje, i kazivaæu sva èudesa tvoja.
А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса Твоја.
