Jov 7
1 Nije li èovjek na vojsci na zemlji? a dani njegovi nijesu li kao dani nadnièarski?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Kao što sluga uzdiše za sjenom i kao što nadnièar èeka da svrši,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 Tako su meni dati u našljedstvo mjeseci zaludni i noæi muène odreðene mi.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Kad legnem, govorim: kad æu ustati? i kad æe proæi noæ? i sitim se prevræuæi se do svanuæa.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Tijelo je moje obuèeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i rašèinja se.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Dani moji brži biše od èunka, i proðoše bez nadanja.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Opomeni se da je moj život vjetar, da oko moje neæe više vidjeti dobra,
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Niti æe me vidjeti oko koje me je viðalo; i tvoje oèi kad pogledaju na me, mene neæe biti.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 Neæe se više vratiti kuæi svojoj, niti æe ga više poznati mjesto njegovo.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Zato ja neæu braniti ustima svojim, govoriæu u tuzi duha svojega, naricati u jadu duše svoje.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Eda li sam more ili kit, te si namjestio stražu oko mene?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Kad reèem: potješiæe me odar moj, postelja æe mi moja oblakšati tužnjavu,
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Dodijalo mi je; neæu dovijeka živjeti; proði me se; jer su dani moji taština.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Šta je èovjek da ga mnogo cijeniš i da mariš za nj?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 Da ga pohodiš svako jutro, i svaki èas kušaš ga?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Kad æeš se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Zgriješio sam; šta æu ti èiniti, o èuvaru ljudski? zašto si me metnuo sebi za biljegu, te sam sebi na tegobu?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Zašto mi ne oprostiš grijeh moj i ne ukloniš moje bezakonje? jer æu sad leæi u prah, i kad me potražiš, mene neæe biti.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
