Jov 3
1 Potom otvori usta svoja Jov i stade kleti dan svoj.
Po tem je Job odprl svoja usta in preklel svoj dan.
2 I progovoriv Jov reèe:
Job je spregovoril in rekel:
3 Ne bilo dana u koji se rodih, i noæi u kojoj rekoše: rodi se djetiæ!
»Naj izgine dan, na katerega sem bil rojen in noč, v kateri je bilo rečeno: ›Tukaj je spočet fantek.‹
4 Bio taj dan tama, ne gledao ga Bog ozgo, i ne osvjetljavala ga svjetlost!
Naj bo ta dan tema. Naj ga Bog od zgoraj ne upošteva niti naj svetloba ne sije nad njim.
5 Mrak ga zaprznio i sjen smrtni, oblak ga obastirao, bio strašan kao najgori dani!
Naj ga tema in smrtna senca omadežujeta. Naj oblak prebiva nad njim. Naj ga straši črnina dneva.
6 Noæ onu osvojila tama, ne radovala se meðu danima godišnjim, ne brojila se u mjesece!
Glede tiste noči naj se je polasti tema. Naj ta ne bo pridružena dnevom leta, naj ta ne pride v število mesecev.
7 Gle, noæ ona bila pusta, pjevanja ne bilo u njoj!
Glej, naj bo ta noč osamljena, naj noben radosten glas ne pride vanjo.
8 Kleli je koji kunu dane, koji su gotovi probuditi krokodila!
Naj jo prekolnejo tisti, ki preklinjajo dan, ki so pripravljeni dvigniti svoje žalovanje.
9 Potamnjele zvijezde u sumraèje njezino, èekala vidjelo i ne doèekala ga, i ne vidjela zori trepavica;
Naj bodo zvezde njene polteme temne; naj oprezujejo za svetlobo, toda nimajo nobene niti naj ne zagledajo jutranjega svitanja,
10 Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih oèiju.
ker ta ni zaprla vrat maternice moje matere niti pred mojimi očmi ni skrila bridkosti.
11 Zašto ne umrijeh u utrobi? ne izdahnuh izlazeæi iz utrobe?
Čemu nisem umrl v maternici? Zakaj nisem izročil duha, ko sem prišel iz trebuha?
12 Zašto me prihvatiše koljena? zašto sise, da sem?
Zakaj sem bil [vzet na] kolena? Ali zakaj [na] prsi, da bi sesal?
13 Jer bih sada ležao i poèivao; spavao bih, i bio bih miran,
Kajti sedaj bi mirno ležal in bi bil tiho; spal bi. Potem bi počival
14 S carevima i savjetnicima zemaljskim, koji zidaše sebi pustoline,
s kralji in svetovalci zemlje, ki so zapuščene kraje gradili zase,
15 Ili s knezovima, koji imaše zlata, i kuæe svoje puniše srebra.
ali s princi, ki so imeli zlato, ki so svoje hiše napolnjevali s srebrom,
16 Ili zašto ne bih kao nedonošèe sakriveno, kao dijete koje ne ugleda vidjela?
ali ne bi bil kakor prezgodnji porod, kakor otročiči, ki nikoli niso videli svetlobe.
17 Ondje bezbožnici prestaju dosaðivati, i ondje poèivaju iznemogli,
Tam zlobni odnehajo od nadlegovanja in tam bodo izmučeni pri počitku.
18 I sužnji se odmaraju i ne èuju glasa nastojnikova.
Tam jetniki počivajo skupaj. Oni ne poslušajo glasu zatiralca.
19 Mali i veliki ondje je, i rob slobodan od svoga gospodara.
Majhni in veliki so tam in služabnik je prost pred svojim gospodarjem.
20 Zašto se daje vidjelo nevoljniku i život onima koji su tužna srca,
Zakaj je svetloba dana tistemu, ki je v bedi in življenje zagrenjenemu v duši,
21 Koji èekaju smrt a nje nema, i traže je veæma nego zakopano blago,
ki hrepeni po smrti, toda ta ne prihaja in koplje za njo bolj kakor za skritimi zakladi,
22 Koji igraju od radosti i vesele se kad naðu grob?
ki se silno razveseljujejo in so veseli, ko lahko najdejo grob?
23 Èovjeku, kojemu je put sakriven i kojega je Bog zatvorio otsvuda?
Zakaj je svetloba dana možu, čigar pot je skrita in katerega je Bog ogradil?
24 Jer prije jela mojega dolazi uzdah moj, i kao voda razljeva se jauk moj.
Kajti moje vzdihovanje prihaja preden jem in moja rjovenja so izlita ven kakor vode.
25 Jer èega se bojah doðe na mene, i èega se strašah zadesi me.
Kajti stvar, ki sem se je silno bal, je prišla nadme in to, česar sem se bal, je prišlo k meni.
26 Ne poèivah niti imah mira niti se odmarah, i opet doðe strahota.
Nisem bil na varnem niti nisem imel počitka niti nisem bil tiho, vendar je težava prišla.«
