Йов 4
1 Елифаз дин Теман а луат кувынтул ши а зис:
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 „Дакэ вом ындрэзни сэ-ць ворбим, те вей супэра? Дар чине ар путя сэ такэ?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Де мулте орь ту ай ынвэцат пе алций ши ай ынтэрит мыниле слэбите.
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Кувинтеле тале ау ридикат пе чей че се клэтинау ши ай ынтэрит ӂенункий каре се ындояу.
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 Ши акум, кынд есте ворба де тине, ешть слаб! Акум, кынд ешть атинс ту, те тулбурь! Ну есте фрика та де Думнезеу сприжинул тэу?
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Нэдеждя та ну-й неприхэниря та?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Аду-ць аминте, те рог! Каре невиноват а перит? Каре оамень неприхэниць ау фост нимичиць?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 Дупэ кыте ам вэзут еу, нумай чей че арэ фэрэделеӂя ши сямэнэ нелеӂюиря ый сечерэ роаделе!
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 Ачея пер прин суфларя луй Думнезеу, нимичиць де вынтул мынией Луй.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 Муӂетул леилор ынчетязэ, динций пуилор де лей сунт здробиць!
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 Леул бэтрын пере дин липсэ де прадэ ши пуий леоайчей се рисипеск.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 Ун кувынт с-а фуришат пынэ ла мине, ши урекя мя й-а принс сунетеле ушоаре.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 Ын клипа кынд веденииле де ноапте фрэмынтэ гындул, кынд оамений сунт куфундаць ынтр-ун сомн адынк,
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 м-а апукат гроаза ши спайма, ши тоате оаселе мь-ау тремурат.
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 Ун дух а трекут пе лынгэ мине… Тот пэрул ми с-а збырлит ка аричул…
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 Ун кип ку о ынфэцишаре некуноскутэ ера ынаинтя окилор мей. Ши ам аузит ун глас каре шоптя ынчетишор:
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 ‘Фи-ва омул фэрэ винэ ынаинтя луй Думнезеу? Фи-ва ел курат ынаинтя Челуй че л-а фэкут?’
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Дакэ н-аре ынкредере Думнезеу нич ын служиторий Сэй, дакэ гэсеште Ел грешель кяр ла ынӂерий Сэй,
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 ку кыт май мулт ла чей че локуеск ын касе де лут, каре ышь траг обыршия дин цэрынэ ши пот фи здробиць ка ун верме!
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 Де диминяцэ пынэ сяра сунт здробиць, пер пентру тотдяуна ши нимень ну цине сяма де ей.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 Ли се тае фирул веций, мор ши тот н-ау кэпэтат ынцелепчуня!
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
