Ӂенеза 43
1 Фоаметя бынтуя греу ын царэ.
Али глад беше врло велика у оној земљи.
2 Кынд ау испрэвит де мынкат грыул пе каре-л адусесерэ дин Еӂипт, Иаков а зис фиилор сэй: „Дучеци-вэ ярэшь ши кумпэраци-не чева меринде.”
Па кад поједоше жито које беху донели из Мисира, рече им отац: Идите опет, и купите нам мало хране.
3 Иуда й-а рэспунс: „Омул ачела не-а спус курат: ‘Сэ ну-мь май ведець фаца дакэ фрателе востру ну ва фи ку вой.’
А Јуда му проговори и рече: Тврдо нам се зарекао онај човек говорећи: Нећете видети лице моје, ако не буде с вама брат ваш.
4 Дакэ врей деч сэ тримиць пе фрателе ностру ку ной, не вом коборы ши-ць вом кумпэра меринде.
Ако ћеш пустити с нама брата нашег, ићи ћемо и купићемо ти хране.
5 Дар, дакэ ну врей сэ-л тримиць, ну не вом коборы, кэч омул ачела не-а спус: ‘Сэ ну-мь май ведець фаца дакэ фрателе востру ну ва фи ку вой!’”
Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је рекао онај човек: Нећете видети лице моје, ако не буде с вама брат ваш.
6 Исраел а зис атунч: „Пентру че мь-аць фэкут ун астфел де рэу ши аць спус омулуй ачелуя кэ май авець ун фрате?”
А Израиљ рече: Што ми то зло учинисте и казасте човеку да имате још једног брата?
7 Ей ау рэспунс: „Омул ачела не-а ынтребат деспре ной ши фамилия ноастрэ ши а зис: ‘Май трэеште татэл востру? Май авець вреун фрате?’ Ши ной ам рэспунс ла ынтребэриле ачестя. Путям ной сэ штим кэ аре сэ зикэ: ‘Адучець пе фрателе востру’?”
А они рекоше: Човек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: Је ли вам јоште жив отац? Имате ли још браће? А ми му одговорисмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: Доведите брата свог?
8 Иуда а зис татэлуй сэу Исраел: „Тримите копилул ку мине, ка сэ не скулэм ши сэ плекэм, ши вом трэи ши ну вом мури, ной, ту ши копиий ноштри.
И рече Јуда Израиљу оцу свом: Пусти дете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша деца.
9 Рэспунд еу пентру ел; ай сэ-л черь ынапой дин мына мя. Дакэ ну-л вой адуче ынапой ла тине ши дакэ ну-л вой пуне ынаинтя та, виноват сэ фиу фацэ де тине пентру тотдяуна.
Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив до века.
10 Кэч, дакэ н-ам май фи зэбовит, де доуэ орь не-ам фи ынторс пынэ акум.”
Да нисмо толико оклевали, до сада бисмо се два пута вратили.
11 Исраел, татэл лор, ле-а зис: „Фииндкэ требуе, фачець аша. Луаци-вэ ын сачь чева дин челе май буне роаде але цэрий, ка сэ дучець ун дар омулуй ачелуя, ши ануме: пуцин ляк алинэтор ши пуцинэ мьере, миродений, смирнэ, фистикурь ши мигдале.
Онда рече Израиљ отац њихов: Кад је тако, учините ово: узмите шта најлепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисавог корења и смирне, урме и бадема.
12 Луаць ку вой арӂинт ындоит ши дучець ынапой арӂинтул пе каре ви-л пусесерэ ла гура сачилор: поате кэ а фост о грешялэ.
А новаца понесите двојином, и узмите новце што беху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрешка.
13 Луаць ши пе фрателе востру, скулаци-вэ ши ынтоарчеци-вэ ла омул ачела.
И узмите брата свог, па устаните и идите опет к оном човеку.
14 Думнезеул чел Атотпутерник сэ вэ факэ сэ кэпэтаць тречере ынаинтя омулуй ачелуя ши сэ ласе сэ се ынтоаркэ ымпреунэ ку вой пе челэлалт фрате ал востру ши пе Бениамин! Яр еу, дакэ требуе сэ фиу липсит де копиий мей, липсит сэ фиу!”
А Бог Свемогући да вам да да нађете милост у оног човека, да вам пусти брата вашег другог и Венијамина; ако ли останем без деце, нек останем без деце.
15 Ау луат дарул; ау луат ку ей арӂинт ындоит, прекум ши пе Бениамин; с-ау скулат, с-ау коборыт ын Еӂипт ши с-ау ынфэцишат ынаинтя луй Иосиф.
Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.
16 Кум а вэзут Иосиф пе Бениамин ку ей, а зис економулуй сэу: „Багэ пе оамений ачештя ын касэ, тае вите ши гэтеште, кэч оамений ачештя ау сэ мэнынче ку мине ла амязэ.”
А Јосиф кад виде с њима Венијамина, рече човеку који управљаше кућом његовом: Одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.
17 Омул ачела а фэкут че-й порунчисе Иосиф ши а дус пе оамений ачея ын каса луй Иосиф.
И учини човек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.
18 Ей с-ау темут кынд ау вэзут кэ-й багэ ын каса луй Иосиф ши ау зис: „Не багэ ынэунтру дин причина арӂинтулуй пус ын сачий ноштри дата трекутэ; вор сэ се нэпустяскэ песте ной ка сэ не я робь ши сэ пунэ мына пе мэгарий ноштри.”
А они се бојаху кад их човек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: За новце који пре беху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.
19 С-ау апропият де економул касей луй Иосиф ши ау интрат ын ворбэ ку ел ла уша касей
Па приступивши к човеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,
20 ши ау зис: „Домнуле, ной не-ам май коборыт о датэ аич, ка сэ кумпэрэм меринде.
И рекоше: Чуј, господару; дошли смо били и пре, и куписмо хране;
21 Апой, кынд ам ажунс ла локул унде требуя сэ рэмынем песте ноапте, не-ам дескис сачий ши ятэ кэ арӂинтул фиекэруя ера ла гура сакулуй сэу – арӂинтул ностру, дупэ греутатя луй – ши л-ам адус ынапой ку ной.
Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци сваког нас беху озго у врећи његовој, новци наши на меру; и ево смо их донели натраг;
22 Ам адус ши алт арӂинт, ка сэ кумпэрэм меринде. Ну штим чине а пус арӂинтул ын сачий ноштри.”
А друге смо новце донели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.
23 Економул а рэспунс: „Фиць пе паче! Ну вэ темець де нимик. Думнезеул востру, Думнезеул татэлуй востру, в-а пус пе аскунс о комоарэ ын сачь. Арӂинтул востру а трекут прин мыниле меле.” Ши ле-а адус ши пе Симеон.
А он им рече: Будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашег метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.
24 Омул ачеста й-а бэгат ын каса луй Иосиф; ле-а дат апэ де шь-ау спэлат пичоареле; а дат ши нутрец мэгарилор лор.
И уведе их човек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховим положи.
25 Ей шь-ау прегэтит дарул пынэ ла вениря луй Иосиф, ла амязэ, кэч афласерэ кэ ау сэ мэнынче ла ел.
И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они онде јести.
26 Кынд а ажунс Иосиф акасэ, й-ау дат дарул пе каре и-л адусесерэ ши с-ау арункат ку фаца ла пэмынт ынаинтя луй.
И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.
27 Ел й-а ынтребат де сэнэтате ши а зис: „Бэтрынул востру татэ, де каре аць ворбит, есте сэнэтос? Май трэеште?”
А он их запита како су, и рече: Како је отац ваш стари, за кога ми говористе? Је ли јоште жив?
28 Ей ау рэспунс: „Робул тэу, татэл ностру, есте сэнэтос; трэеште ынкэ.” Ши с-ау плекат ши с-ау арункат ку фаца ла пэмынт.
А они рекоше: Добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И поклонише му се.
29 Иосиф а ридикат окий ши, арункынд о привире спре фрате-сэу Бениамин, фиул мамей сале, а зис: „Ачеста есте фрателе востру чел тынэр деспре каре мь-аць ворбит?” Ши а адэугат: „Думнезеу сэ айбэ милэ де тине, фиуле!”
А он погледавши виде Венијамина брата свог, сина матере своје, и рече: Је ли вам то најмлађи брат ваш за ког ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!
30 Иосиф а испрэвит репеде, кэч и се рупя инима пентру фрателе сэу ши симця невоя сэ плынгэ; а интрат деграбэ ынтр-о одае ши а плынс аколо.
А Јосифу гораше срце од љубави према брату свом, те брже потражи где ће плакати, и ушавши у једну собу плака онде.
31 Дупэ че с-а спэлат пе фацэ, а ешит дин одае ши, силинду-се сэ се стэпыняскэ, а зис: „Адучець де мынкаре!”
После умив се изађе, и устежући се рече: Дајте јело.
32 Ау адус де мынкаре луй Иосиф деопарте ши фрацилор луй деопарте; еӂиптенилор каре мынкау ку ел ле-ау адус, де асеменя, мынкаре деопарте, кэч еӂиптений ну путяу сэ мэнынче ку евреий, фииндкэ лукрул ачеста пентру ей есте о урычуне.
И донесоше њему најпосле и Мисирцима који обедоваху у њега, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.
33 Фраций луй Иосиф с-ау ашезат ла масэ ын фаца луй: де ла ынтыюл нэскут, дупэ дрептул луй де ынтый нэскут, ши пынэ ла чел май тынэр, ашезаць дупэ вырстэ; ши се уйтау уний ла алций ку мираре.
А сеђаху пред њим старији по старештву свом а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.
34 Иосиф а пус сэ ле дя дин букателе каре ерау ынаинтя луй, яр Бениамин а кэпэтат де чинч орь май мулт декыт чейлалць. Ши ау бэут ши с-ау веселит ымпреунэ ку ел.
И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.
